„Imao sam redovan sastanak sa Devenportom, ovaj put na njegovu inicijativu, ali to nije naročito važno. Sastanak je bio korektan,usaglasili smo se da je 2015. ključna za Srbiju i njen napredak, ne samo za evropske integracije, već njenu regionalnu, političku i ekonomsku stabilnost“, kazao je Vučić na konferenciji za novinare u Vladi Srbije.
On je kazao da je njegova izjava da Devenport i EU „daju pare novinarima Balkanske istraživačke mreže (BIRN) da pišu protiv Vlade Srbije“ bila oštra, ali pravedna i pravična.
„Sve što sam govorio to mislim i nisam ja u afektu i na prečac reagovao nikada. Oni sami kažu da ih plaćaju, ali oni kažu jednu drugu formulaciju, ‘mi ih plaćamo, ali ne utičemo na uređivanje’.
Da sam ja to rekao, smejali biste mi se. Ja neću da se smejem, ja im verujem“, naveo je premijer. 
(Beta, 13. 1. 2015.)
Da ne postoji, AV-a bi trebalo izmisliti – mogao bi biti novi-stari moto premijerovog „stabilnog“ glasačkog tela ili pak onog dela građanske javnosti kojoj već i epitet građanski smeta jer ga podseća na zapadnoevropske vrednosti. No, našem AV-u ne pada na pamet da kod građana izaziva potrebu za izmišljanjem i fantaziranjem, barem kada je njegova (premijerova) osobnost u pitanju, pa nam se medijski objavljuje svakodnevno; ma šta svakodnevno, svakog sata i minuta možemo nešto lepo i pametno videti-čuti-pročitati o premijeru. Prosto je neverovatno gde sve AV stiže i šta sve postiže u tih uskih 24 sata, ali to ne treba da nas čudi jer premijer radi 25 sati dnevno i ne stiže, kako sam kaže, ni flašu vode da popije od silnih obaveza i sastanaka. AV želi ličnim primerom da ukaže građanima Srbije kako treba raditi da bi se reformisala ova zemlja, i to je glavni razlog što nam premijer „iz frižidera izlazi“, to jeste zašto se AV toliko medijski eksponira.
Radi premijer danonoćno i to u duhu veberovske protestantske etike, što će reći da vredno i predano obavlja svoje obaveze, i pri tome ne žali ni da se lično žrtvuje, a bogami i usprotivi „duhu kapitalizma“/EU kada dođe vreme za to, a sve to radi interesa građana i našeg ukupnog boljitka do koga će doći u skorijoj budućnosti (Verujem jer je apsurdno). Međutim, ma koliko se AV trudio i radio, ove veberovske birokrate EU stalno su nešto nezadovoljne i traže više i bolje, kao da je u njihovim državama-maticama mnogo bolje i kao da oni tamo svoje premijere teraju da umiru od posla. I posle svega što je AV učinio za njih, ove birokrate su toliko bezobrazne da ga prozivaju za ugrožavanje medijskih sloboda… Pa gde vam je pamet birokrate, kada već obraza nemate? Čovek (AV) se ubija od posla i te trenutke sreće i ispunjenja (pored satisfakcije da radi za našu budućnost) kada se medijski objavi, a mi svi pocrkamo od sreće, vi biste da mu uskratite jer on navodno „guši slobodu medija“. Sram vas bilo! ‘ebo vas Maks Veber i sve vaše zapadnoevropske vrednosti zbog kojih naš AV ne može da spava jer nema kada od silnih obaveza koje ste mu nametnuli.
Čitao sam intervju sa Oljom Bećković u onom prozapadno-liberalnom smeću tzv. nedeljniku Vreme. Gospode bože, šta je sve ona napričala… Kao sada joj je AV kriv zbog tog što ona ne može više da nas medijski teroriše svojom emisijom Utisak nedelje. Još nam i objavljuje kako svako razuman treba da se plaši AV-a. I tebe sram bilo, Oljo Bećković! Koliko ti je puta gostovao u emisiji! Šta je sve učinio za rejting tvog Utiska nedelje, a ti tako, popljuva ga i nepravedno optuži za cenzuru. A i da te je cenzurisao, a nije, ne bi bila velika šteta. Ti ćeš da nam kreiraš javno mnenje?! Ti i tvoj B92, koji te na kraju i oterao? Bolje bi ti bilo da ćutiš i da nas poštediš svojih žalopojki i lažnih optužbi na račun premijera kako te ne bi stigla njegova ruka pravde i pravičnosti…
Bio ja u Bosni i sudbina je tako htela da se u Srbiju vratim baš na doček SrBske nove godine. Dolazim ja u Novi Sad, negde oko 22h, i vidim na autobuskoj stanici gomilu omladine, svi sređeni i uparađeni kao da će na prelo. Eto što ti je Nova godina i to ova naša… Vozim se gradskim prevozom i gledam tu omladinu kako u kolonama idu ka centru grada i pitam se gde će ranije, pa još nije ni blizu ponoć. A onda mi, kao grom iz vedrog neba, prosine: Pa večeras je Cecin koncert, đavo te u šumu okren’o! Odem ja u centar, a ono ludilo i gužva, ma ne možeš proći… Nije prošlo dugo, svega pet-šest piva, kada izađe kraljica i majka Srbije. Meni srce hoće da iskoči iz grudi od sreće… A kada je zapevala svi smo pali u trans do kraja koncerta. Ne treba Srbija da se boji za svoju budućnost kada ima ovakvu omladinu – pomislio sam dok sam gledao te mlade ljude oko mene kako pevaju i skandiraju Ceci. E da se još AV pojavio od nekud da nas pozdravi, sreća bi bila još veća. Živeo naš AV! Živela Ceca! Jači smo od sudbine…
(Autonomija)