U logoru Aušvic, između jevrejskih zatočenika, kružio je jedan okrutno-strašan vic: zašto nema Boga u Aušvicu? Zato što nije prošao selekciju… Već od samog vica vas hvata jeza, a kada vam do svesti dođu „okolnosti“ i „okruženje“ u kojem je nastao, onda vas osetite mučninu i užas, jer vic nisu smislili čuvari logora nego sami zatočenici. Kako je neko od Jevreja mogao da smisli takav „crnjak“ sa obzirom na sve što se događalo na jednom od najstrašnijih ako ne i najstrašnijem mestu u istoriji čovečanstva? Odgovor će vas sigurno iznenaditi: da bi preživeo, to jeste da bi sačuvao, koliko-toliko, zdrav razum u ubilačkom sistemu logora.

Slavoj Žižek je u jednom tekstu, raspravljajući o ekologiji, napisao da nenormalne okolnosti postaju normalne ukoliko se one prihvataju kao takve.

Apsurdno zvuči, ali zatočenici Aušvica su morali prihvatiti nenormalne okolnosti svog boravka u logoru kako ne bi poludeli, a dotični vic je bio ventil za oslobađanje od teško zamislive psihofizičke presije koju su trpeli „stanovnici“ logora Aušvic-Birkenau. Da, teško je to razumeti ukoliko niste bili zatvarani, mučeni ili pak ukoliko niste živeli, mesecima, godinama, u atmosferi straha za goli život. Instinkti vam se izoštre, nagon za preživljavanje učini od vas ličnost bez svojstava – kako se ne biste ničim isticali i privlačili pažnju čuvara-bogova života i smrti.

Ne, život u logoru nije herojska saga o žrtvama nasilnika, nije Šindlerova lista, nije čak ni ruka one devojčice što pokazuje svoj logoraški broj – već je stanje koje je sličnije maničnoj depresiji, gde vas blizina smrti čini malim-sivim-dosadnim čovečuljkom koji se bori sa željom da okonča to bedno stanje. O toj zatvoreničko-logoraškoj psihozi možda su najrealnije pisali Dostojevski u Zapisima iz mrtvog doma ili pak Solženjicin u Jedan dan Ivana Denisoviča, možda je Remark bio najbliži kada protagonistu svog romana predstavlja: Ja sam broj taj i taj – gde od samog početka je prisutan taj užasni prosek i obezličavanje ljudi koji imaju manja prava od nekog insekta. Ali teško je to izreći i opisati rečima… Sit gladnome ne veruje – kako kaže naša narodna poslovica.

Hanu Arent su optužili da u svojoj knjizi Ajhman u Jerusalimu optužuje Jevreje za defetizam i nedostatak volje (vita activa) za borbom, tako da su, po toj „teoriji“, i sami Jevreji su doprineli holokaustu. Naravno da ove optužbe nisu bili utemeljene na istini, nije to Hana Arent nigde napisala, ali su ti neljudski prigovori verovatno bili inspirisani nerazumevanjem same situacije u kojoj su se našli ne samo Jevreji već svi oni koji su prokazani kao „manje vredni“.

Možda je to dobro prikazao Detlef Klausen u svojoj studiji Granice prosvetiteljstva kada opisuje one koji su iz voza posmatrali fantastičan plamen iz ogromnog dimnjaka krematorijuma logora Aušvic. Svi ti putnici-namernici su, barem delimično, bili svesni šta se događa u Aušvicu i zbog toga su se tiskali na prozorima putničkih vozova kako bi što bolje videli vatru i svetlo nastalo od tela koja gore. Takođe je simptomatičan slučaj stanovnika nekog mesta u okolini nemačkog logora, ne sećam se više o kojem logoru je reč, koji su se žalili upravi logora jer im pepeo iz krematorijuma pada po tek opranom vešu na konopcima za sušenje.

Nenormalno stanje u društvu i državi građane češće tera na stanje pasivnosti i defetizma nego na otpor i borbu, a to je opet prouzrokovano željom da se i to nenormalno stanje uobliči u neke normalne okvire. I nenormalnost iziskuje neku strukturu i sistem, ma koliko to suludo zvučilo i izgledalo, jer da bi nenormalno stanje opstalo ono se mora predstaviti kao legitimno, kao normalno. Kako bi uopšte mogli razumeti činjenicu da su nacisti uspeli da ubede nemačke građane da je istrebljenje Jevreja od suštinskog značaja za opstanak nacije, štaviše da sudbina sveta zavisi od toga?

Pazite, ovim pričama o spasu od jevrejske „pošasti“ i preporodu kroz germansku mitologiju poverovale su i neke umne glave tog doba (Hamsun, Paund, Selin, Hajdeger, Hajzenberg, itd), pa tako nije ni čudo da su obični, tzv. mali ljudi prihvatili nacističku propagandu nenormalnosti kao nešto ne samo normalno već i nužno. E, kada se progutaju sve te nenormalne „žabe“ nove realnosti onda su mogući i logori i istrebljenja miliona ljudi, a sve je to opravdano potrebom stvaranja novog sveta u kome neće biti „štetočina“ i onih koji umanjuju snagu i lepotu „izabrane nacije“. Biti izabran od bogova ili pak njihovim emisara često je značilo, u istoriji, da je sudbina prethodnog izabranog naroda samim time i zapečaćena, to jeste da njihov odlazak sa istorijske scene znači krvoproliće i istrebljenje. Ne mogu postojati dva ili više izabranih naroda… Može biti samo jedan – kako je i glasila krilatica filma Highlander.

Na ovaj način su stvorene okolnosti koje će omogućiti da se ublaži rđava s(a)vest građana i da se tako, pričama o snazi ili pak istorijskoj nepravdi, otvore/opravdaju logori za sistematsko uništavanje nepodobnih ljudi. A ova nenormalno-ubilačka mašina u logorima nije ubijala neplanski, hirovito, u besu ili pak u nekom stanju sadističke hipnoze – ne, masovno ubijanje zahtevalo je sistematičnost, preciznost i ljude na nivou postavljenog zadatka. Još jedna od čestih predrasuda, o logorima za masovno istrebljenje, jeste ta da su tamo vladali neke sumanute ubice krvožednog instinkta i nenormalnim nagonom za ubijanjem (naravno da je bilo i toga, ali u mnogo manjem obimu) – ne, u velikim koncentracionim logorima, kao što je bio Aušvic, pojedinci koji su sadistički uživali u ubijanju bili su, uglavnom, uklanjani sa mesta direktnih izvršilaca ili glavno-komandujućih, jer su narušavali red i disciplinu koju je sistematsko ubijanje zahtevalo. Ljudi su ubijani kao u fabrici, serijski, organizovano i sa utvrđenim rasporedom i redosledom – tako da ničeg „nenormalnog“ tu nije bilo… Sve je teklo po redu jer drugačije se naprosto nije moglo. Da su Jevreji, Romi, komunisti, homoseksualci, politički zatvorenici i drugi ubijani „u nadahnuću“ nekog ludaka – kao što je onaj italijanski fašista koga glumi Donald Saterlend u filmu XX vek – sigurno bi ih mnogo manje stradalo.

Tako vam je to kada se nenormalno prihvati kao normalno stanje svesti. Sigurno je da bi još samo do pre desetak godina Donald Tramp, na primer, ne bi imao nikakve šanse na predsedničkim izborima u SAD. Ali eto, nenormalne okolnosti su se tako posložile da je ovaj razulareni biznismen koji se predstavljao kao zaštitnik malih ljudi i običnih Amerikanaca – danas vlada najmoćnijom državom na svetu koja poseduje arsenal oružja kojim može nekoliko puta da uništi našu planetu.

Trampova retorika a i ponašanje imaju u sebi nešto duboko fašističko; njegov jeftini populizam i navodna borba da „vrati Ameriku Amerikancima“ samo je maska za interese ljudi-biznismena i korporacijskog lobija kojeg sam Tramp zastupa. Tako je i Hitler navodno zastupao prava radnika i običnih Nemaca, a u džepove trpao novce velikih korporacija koje su ga izdašno finansirale kako bi sačuvale moć. Korporativnim kapitalu je odgovarao „vođa“ koji će uništiti njihove socijalno-klasne neprijatelje, a vođa je opet znao da neće uspeti bez podrške krupnog kapitala.

Ako vam ovo liči na Trampa, onda ste svesni koliko je ovaj tviter-komedijant opasan po celi svet, jer je on vesnik i predvodnik nenormalnih aspiracija koje već neko vreme tinjaju kako u SAD tako i u dobrom delu sveta. Tramp je ovu nenormalnost samo izneo na površinu, a sada počinje i da je sprovodi u delo.

Ako vam je ovo „normalno“, onda ste već uveliko građanin vrlog novog sveta i podsećate na one putnike voza koji se dive plamenu krematorijuma logora Aušvic-Birkenau. Što nije ni čudno, ako živite u Srbiji…

(Autonomija)