Oslobađanjem od optužbe za pobunu JSO okončana je skoro dvocenijska potraga za odgovorom da li se radi o oružanoj pobuni, to jest pokušaju državnog udara i napada na ustavni poredak ili se pak radi o „običnoj“ pobuni nezadovoljnih radnika, to jest pripadnika JSO. Zagovornici ove druge teze o običnoj pobuni, čiji je apolegeta, a može se reći i rodonačelnik, bio tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, smatraju da je JSO imao prava da se buni jer su im uskraćena prava… Kakva prava? Pa da rade šta hoće, kako hoće i da za to nikome ne polažu račune.

Ta teroristička organizacija, koja je legalno „živela i radila“ pod zaštitom države, nije bila ništa drugo do eskadron smrti, što će reći grupacija dobro obučenih i opremljenih ubica koji su obavljali prljave poslove za vlast. JSO je bio udarna pesnica tajne službe, a njen vođa je bio čovek koji je kasnije optužen i osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića. U svakoj iole normalnijoj državi od Srbije ili tadašnje SRJ ovakva jedinica sigurno ne bi preživela pobunu i blokiranje gradske saobraćajnice, a njihovo pojavljivanje na ulici sa bojnim vozilima i oružjem bilo bi okaraketrisano kao pokušaj državnog udara, što bi zahtevalo odgovor same države, to jest suprostavljanje odgovarajućom silom. Ali tadašnji premijer Đinđić, zajedno sa svojim ministrima, bio je nemoćan da se suprotstavi bandi pistolerosa koje je tajna služba izvela na ulicu kako bi pokazala da je ona prava vlast u državi…

Da, zadatak JSO je bio da pokaže moć i prevlast tajne službe naspram vlasti DOS-a, kao i da upozori Đinđićevu vladu kakav je scenario čeka ukoliko pokuša da preuzme pravu vlast iz ruku onih koji „iz senke“ vuku konce i upravljaju državom. Znao je Đinđić vrlo dobro šta znači poruka JSO i o kakvoj se tu „pobuni“ radi, kao što je i znao da ukoliko se ne reši uticaja tajne službe – neće uspeti da pokrene ključne reforme za demokratizaciju Srbije. Očigledno je Đinđić čekao pravu priliku i vreme da se reši balasta i one mračne sile koja nije dopuštala reformu i razvoj Srbije maltene od početka njene moderne istorije, samo što se iskazivala u drugačijim oblicima i sa različitim ideološkim predznacima, ali potpis „crnorukaša“ je uvek bio isti…

Da li nije stigao da reaguje u pravo vreme ili nije imao političku podršku, kao i resurse za borbu protiv zla – ostaju pitanja za istoriju, a odgovori se verovatno nalaze u kombinaciji svih ovih navedenih faktora. Bilo kako bilo, premijer Đinđić, šta god mislili o njemu, ostaće zapisan u istoriji kao jedini političar-državnik koji je pokušao da reši ključni problem ove države – tajna služba-crna ruka-db-balkanski špijun – kako god nazvali ovu mračnu silu koja se kao zli demijurg aktivira kada se pojavi nada da možemo uhvatiti priključak sa normalnim svetom, da bi u korenu isekla svaku nadu i vratila nas „dobrim-starim“ vrednostima.

Oslobađajuća presuda za ex-eskadron smrti zvani JSO predstavlja bolno buđenje u „novim devedesetim“ svima nama koji smo mislili da je to samo loša prošlost… Poruka je jasna: ostavite svaku nadu ispred vrata i pridružite nam se ukoliko ne želite da završite kao izdajnik domovine i svih onih „vrednosti“ koje su izgrađene tih fatalnih devedesetih. Našim životima i sudbinama upravlja velik mešter sviju službi, čovek koji je uspeo u sebi da objedini sva zla zbog kojih smo patili nekada i koji sada te patnje i zlo želi da nam predstavi kao našu jedinu moguću realnost. Da, to je posledica oružane pobune JSO nakon koje sledi priprema za ubistvo premijera Đinđića; oružana pobuna je izrodila i sam atentat jer akteri te pobune su i direktni izvršitelji ubistva Đinđića; oružana pobuna je uticala i na suđenje za atentat na premijera Đinđića, koje je vrvelo od opstrukcije i obesmišljavanja procesa od nekih ljudi iz samog vrha vlasti; oružana pobuna je bila odgovor na sve naše nade da možemo postati normalno i slobodno društvo koje neće strepeti od volje crnorukaša; oružana pobuna JSO, na kraju krajeva, iznedrila je ovu i ovakvu vlast koja nas uporno vraća na dno gde smo tavorili devedesetih godina prošlog veka.

Zato na ovu „pobunu“ JSO koja je pokrenula proces poniženja koji trpimo od strane vlasti SNS-ovaca i njihovih satelita, možemo odgovoriti samo pravom, građanskom pobunom… Ova pobuna podrazumeva da izađemo na ulice, blokiramo saobraćajnice i da naoružani strpljenjem i čvrstom voljom istrajemo dok ne oteramo zlo sa vlasti. Naša pobuna mora biti konačna, jer ćemo pokazati da nećemo stati dok se ne razračunamo sa silama koje nam uporno oduzimaju pravo na slobodan život. Naša pobuna je legitimna, jer slobodni građani imaju prava i obavezu da se bore protiv tiranije. Pobunimo se jer je to naša jedina nada.

(Autonomija)