Svi su oni isti – česta je fraza koju čujemo kao omaž razgovoru o politici i njenim sprovoditeljima/akterima – političarima i nakon ovakvog zaključka uglavnom se dolazi do konsenzusa da je bolje manuti se priče o politici jer od ove teme uglavnom skače pritisak, ljudi se nerviraju, gube strpljenje, padaju teške reči i sl. Naročito na ovom našem brdovitom Balkanu.

Još je dobri stari Platon utvrdio da nema dijaloga između odveć udaljenih strana, a naročito onih koji svoju komunikaciju ostvaruju na mizološkim osnovama, tu naprosto nema o čemu da se priča i najčešći rezultat ovakvih razgovora jesu uvrede verbalno-tekstualo pririode, zavisno od posrednika-medija, a često se dešava da zbog reči dođe i do fizičkog obračuna, što je nama Balkancima itekako dobro poznato kroz našu modernu istoriju, to jeste onu koja vremenski obuhvata poslednjih tridesetak godina.

Pored ovog ratobornog diskursa, fraza“svi su oni isti može i često vodi u tzv. defetizam (setite se AV-ovskih ministarskih dana iz devedesetih prošlog veka kada je defetizam proglasio izdajom), ili čak politički idiotizam (idiotes – onaj koji nije zainteresovan za probleme svoje zajednice) čija je osnova u ravnodušnosti i nezainteresovanosti za političke teme, a najčešći akteri ovog defetističkog stava su mladi ljudi ili tzv. mlađa populacija. Sa obzirom na ponašanje naših tzv. političkih elita, koje se više i ne razlikuju od biznis-kriminalnih aktera domaće scene, nije ni čudo što je mladima, kao i jednom velikom delu naše populacije, politika odvratna. Indignaciju prema politici, koja ovde često prelazi u anksioznost usled bahatosti i ekstremno-nemoralno-kriminalnog ponašanja pripadnika trenutne vlasti, na primer, teško je demantovati i ukazati takvima da se ipak mora misliti i o političkim temama i da se politika ne mora svesti na svakodnevno političarenje/pijačarenje, već može i mora postati omer građanske svesti, to jeste pokazatelj koliko nam je stalo do napretka društva u kojem živimo. Ako sudbinu društvo prepustimo isključivo političarima onda moramo biti svesni rizika ovog transfera moći zbog kojeg često imamo osećaj da nemamo nikakvu kontrolu ili, bolje rečeno, ne utičemo na odluke koje su od značaja za naš društveno-politički život.

Ukoliko živimo, pa i formalno, u tzv. posredno-predstavničkoj demokratiji gde narodni tribuni moraju biti vox populi, ipak ne smemo se osloniti na dobru volju & poštenje naših zastupnika jer to može biti, a uverili smo se i uveravmo se svakoga dana, jako opasno po samo društvo. Zato je razvoj civilnog društva, ili pak onog koje ne zavisi samo od volje političara, od velike važnosti, jer na taj način se vrši direktan ili neposredan uticaj samih građana na društvene događaje, štaviše oni postaju glavni akteri ovih događaja. No, u Srbiji je razvoj građanskog društva užasno zaostao upravo zbog političkih elita koje su, još tamo ranih devedesetih godina prošlog veka, procenile da im razvoj građanskog sektora nikako ne odgovara i zato su građanske eksponente, tzv. NVO organizacije, satanizovale i proglašavale narodnim izdajnicima, stranim plaćenicima itd., a to čine i danas.

Dok se vlast Slobodana Miloševića, uglavnom, služila silom u razračunavanju sa NVO sektorom, ova današnja sa AV-om na čelu, koristi suptilnije metode mada ne manje efikasne, naprotiv. AV-ovci koriste taktiku suptilnog davljenja neprijatelja pomoću infiltriranja unutar samih redova građanskih organizacija. I to ne čine tako što ubacuju svoje ljude unutar već postojećih, nego osnivaju svoje klon-organizacije koje se, navodno, bave istim poslom. Ove hibridne NVO dobijaju izdašnu finansijsku pomoć od same države, a njihov aktivizam se svodi, uglavnom, da se pokaže kako se može sprovoditi građanska inicijativa i na domaćinski način uz punu podršku vlasti. Tako se obesmišljava rad autohtonih organizacija ali i samo bavljenje građanskim društvom jer vlast na ovaj način šalje signal da sve drži pod kontrolom i da je sam rad NVO besmislen bez AV-ovskog patronata.

Slična matrica je korištena i kod davljenja medija, samo što je ovde rabljen i “trend” privatizacije pa su svi loklani mediji koji nisu pristali da rade za vlast ekspresno bačeni na tržište gde su, opet, ili otkupljeni parama tajkuna bliskih vlasti ili su pak propali. AV je preuzeo sve što mu smeta kako bi očuvao svoju vlast i to je radio strpljivo i temeljno, a rezultat svega jeste nepostojanje javne kritike koja podrazumeva razvijeno građansko društvo. U Srbiji je sve svedeno na politikanski rijaliti šou koji služi samo za “uveseljavanje” naroda preko raznih pinkova i hepija, a sve ostalo je “Đilas” ili su restlovi mračne “demokratske prošlosti”. Sve što napušta ovu matricu uveseljavnja i sluđivanja javnog mnjenja se proglašava nepotrebnim, retrogradnim, opasnim za narod (što će reći za vlast) i ostavlja se kao lak plen za lojalne tabloide.

Između odanog naroda (vlasti) i ostataka građanskog društva stoji siva, amorfna masa onih koji automatizovano i opsesivno-kompulsivno ponavljaju: Svi su oni isti… Vlasti odgovara da ovaj deo društva ostane pasivan i bezobličan jer na taj način mogu da manipulišu sa procentima podrške, a bogami i u namicanju potrebnih percenata na izborima. Opozicija, ona koja ne igra u ritmu vlasti, ne uspeva da pokrene i pridobije ovu sivu zonu razočaranih i neaktivnih građana jer se i sama u dobroj meri potrudila da potone u opšti trend. AV je uspeo u svojoj nameri i od ionako nerazvijenog građanskog društva napravio je šareni Diznilend od iluzija i lažnih obećanja u koja veruje njegov narod, dok dobar deo našeg društva više u ništa ne veruje i stalo mu je samo do toga da preživi ili pak pobegne negde – trbuhom za kruhom. I još važnije: da spase zdrav razum! Jer svi su oni isti.

(Autonomija, foto: Pixabay)