U govoranciji koju je održao A. Vučić, na sednici Glavnog odbora SNS-a, kada je i zvanično postao predsednički kandidat, od silne patetike i emotivnog naboja samohvalospeva srednji prst na ruci mi se podigao i ostao tako da stoji, dostojanstveno, još dugo posle njegovog solilokvijuma.

Prema istraživanjima psihologa Danijela Golemana, emotivni impuls deluje na empatijskom nivou kao kohezivan momenat, to jeste utiče na stvaranje socijalnog saosećanja i produbljenja društvene povezanosti na neposredno-emotivnom planu. Ovaj empatijski impuls je mnogo brži od naših kognitivnih funkcija i nalazi se u domenu podsvesnog, ali upravo zato i moćnije deluje na ljude, a naš razum često ima problema da kanališe jake emocije u neki pojmovni okvir i na taj način im daje smisao koji možemo razumeti.

Zato na koncertima, sportskim priredbama ili političkim skupovima, gde je izliv emocija mnogo veći nego u svakodnevnim okolnostima, više se prepuštamo našim emotivnim stremljenjima, jer se tako povezujemo sa „istomišljenicima“ i uživamo u zajedničkim izlivima osećanja. Politička propaganda više cilja na ove naše empatijsko-emotivne delove nego na kognitivno-logičke centre u mozgu i zbog toga neke političare, na primer, osećamo da su nam „bliži srcu“.

Mogućnosti manipulacije su strašne i neograničene, a Pandorinu kutiju su prvi otvorili nacisti sa svojim propagandnim timom i Gebelsom na čelu koji su svesno i planirano svoju propagandu usmeravali prema osećanjima i podsvesnim sektorima ličnosti svojih vernih poštovalaca. I A. Vučić svoja obraćanja javnosti bazira više na emotivnom naboju nego na racionalno-kognitivnoj osnovi, i to sigurno nije slučajno već je brižljivo isplanirano od njegovog propagandnog tima, to jeste ljudi koji su zaduženi za odnos sa javnošću (svaka veza sa Gebelsom i nacistima je slučajna i samo je deo nespretnog autorovog pokušaja da objasni koliko su daleko/duboko/sežne ove igre sa emocijama građana).

Evo jednog primera… Ako ste slušali ovaj Vučićev govor, onda se verovatno sećate poslednjih rečenica aktuelog premijera gde nam Vučić opisuje kako se on osećao na komemoraciji žrtvama „masakra“ – kako se sam izrazio, u Srebrenici. Tačnije, Vučić nam je opisao momenat kada su ga napali kamenicama i flašama kao i „svime što može da leti“; ovom strašnom momentu je prethodio „selimovićevski“ poklič sa brda: Allahu akbar! Valjda se Vučić identifikovao sa dervišom Ahmedom Nurudinom iz romana Derviš i smrt kada je osetio dolazak onog strašno-sudbinskog-a nezaustavljivog, a to je upravo signilizirao poklič sa brda: Allahu akbar!

U tom egzistencijalno-ekstatičnom trenutku, kada je blizini opasnosti i smrti bila neposredno prisutna, Vučić shvata zašto je on tu i da kao premijer Srbije nema pravo da ustukne pred besnim ljudima. Prema sopstvenom priznanju, u tom sudbinsko-herojskom trenu, on je visoko podigao svoju premijersku glavu i tako pokazao svima, a pre svega sebi, kako mu ne mogu ništa (možete mi uzeti život, ali ja ću opet biti premijer Srbije). I tako je Vučić doživeo prosvetljenje, a potom taj doživljaj i podelio sa svojim biračima, kolegama, simpatizerima, da ne kažem: svim građanima. Uzalud su mu pretili, napadali ga, ugrožavali mu život – na sve to Vučić je odgovorio jasnom spoznajom: ja sam premijer Srbije!

Doduše, igrom sudbine, sada premijer želi biti predsednik Srbije, ali bože moj, ako to od njega zahteva sudbina, ko smo mi da se pitamo ili pak da bivamo neverne Tome kao što je to aktuelni predsednik Tomislav Nikolić; no, njegova rola, u celoj ovoj predsedničkoj kampanji, više je filmska nego literarna kao kod premijera…

Aktuelni predsednik Tomislav Nikolić je svojim pismom upućenim A. Vučiću, samo par dana pre formalne odluke glavnog odbora SNS, pokazao da Kum nije mrtav (politički) i da je ovim pismom, u stvari, poslao „ponudu koja se ne može odbiti“ – kako je to Al Paćino formulisao u filmu Kum kada opisuje kako je njegov otac (Marlon Brando) ubeđivao one koji nisu hteli da se povinuju njegovim odlukama.

Tomina “tajna” ponuda, u zamenu za prepuštanje predsedničke pozicije, bila je, sada to znaju i ptice na grani: premijersko mesto u novoj vladi kao i mesto šefa stranke. Sve u svemu, Toma je pokazao da mu ne pada na pamet da prepušta ono malo moći drugima (Vučiću) i da je, štaviše, odlučio da kontrolu potpuno vrati u svoje ruke. Ako ćemo se i dalje držati scenarija filma Kum, onda se Vučić, nakon negativnog odgovora Tomi, verovatno probudio u krvavom krevetu sa odsečenom „konjskom glavom“ – što je bila jasna kumovska poruka. Da li će sledeći Tomin potez biti da u stilu capo di tutti capi pošalje nekog svog Luku Bracija da sredi stvar – to ostaje nepoznanica, za sada.

A nama, dragi moji sapatnici, poručujem da dobro promislimo šta nam je činiti u bliskoj budućnosti. Ovde se radi o našim životima, o našoj deci, o bednoj i kukavnoj realnosti u kojoj živimo, a ne o literaturi ili filmu. Moramo što pre izaći iz ove fame koju su nam nametnuli loši glumci i još gori pisci, i konačno završiti sa tranzicijskim vremenima, a početi sa budućnošću gde ovih „ljudi od stiropora“ više neće biti.

Sve zavisi od nas – građana, a ne od Tome ili Ace ili bilo koga drugog. Samo mi možemo napraviti društvo gde više neće fukara galamiti i imati svu vlast, a pametni ćutati, već će nas zastupati oni koji će raditi u korist naših interesa i kojih se nećemo stideti. To treba da bude naša realnost, naš pogled u budućnost… A Toma i Aca će onda postati samo deo naše loše, tranzicijske prošlosti.

(Autonomija)