Ako želiš upoznati kako funkcioniše jedno društveno uređenje, a bogami i da li i kako (ne) rade državne institucije, onda se prvo upoznaj sa školskim sistemom. Primer Finske – malo već izlizan ali i dalje vrlo egzemplaran – govori po sebi mnogo jer to je danas jedna od najuspešnijih zemalja kada je škola u pitanju. Reforme koje su tamo sprovedene pokazale kao efiskasne i dale su odlične rezultate. Možda Finska nije među ekonomski najjačim državama, ali Finkinje & Finci spadaju među najsrećnije i najzadovoljnije ljude na svetu, jer nije sve u lovi, zar ne?

Mlada i lepa finska premijerka Sana Marin predložila je da se u toj zemlji radno vreme skrati na šest sati, kao i da se radi samo četiri dana nedeljno, a da bi se ovako nešto desilo, to mora biti omogućeno i uslovljeno ukupnim standardom, a tu školstvo spada u jedan od osnovnih i najvažnijih parametara – jer bez obrazovanja svesti o neophodnosti promena koje se planiraju na duge staze neće ni doći do nekog pozitivnog pomaka. Ovako nešto ne može da isplanira neka savetodavno-marketinška organizacija, niti to neki ministar & Co može sebi isisati iz malog prsta: ne, da bi se osmislila pozitivna i realna koncepcija budućeg obrazovanja i vaspitanja moraju se angažovati najbolji i najpametnije delovi jednog društva kojima je, opet, više stalo do opšteg boljitka a manje su im važne apanaže dobijene od vlasti ili pak domaćeg i stranog krupnog biznisa.

Kada se govori o budućnosti i reformi obrazovanju, onda se u javnoj raspravi ne pitaju za mišljenje oni kojima je samo zarada na pameti, već se mora misliti na sve aspekte društvenog prosperiteta. Ako želimo stvarati društvo relativno srećnih i zadovoljnih ljudi kojima, opet, perspektiva nisko-kvalifikovanih-motača-kablova sigurno nije ohrabrujuća i motivišuća, naprotiv. Tako se, ili barem slično, razmišlja u Finskoj, ali u Srbiji je na delu, kada je budućnost našeg obrazovanja u pitanju, distopijsko-totalitaran obrazac dostojan jednog Hakslija ili Orvela, pri tome ne mislim na kvalitet pisanja ovih književnika već pre svega na tematiku njihovog stvaranja. Koncepcijom tzv. dualnog obrazovanja, na primer, stvaraju se slabo obrazovani kadrovi, niske društvene svesti, gotovo asocijalni tipovi kojima je stalo samo do „kablova“, a o društvu i opšte-javnom interesu nemaju pojma; stvaraju su polu-subjekti – da ih tako nazovemo, bez svesti o svom društvenom statusu i mogućnosti uticaja u tom istom društvu; stvara se mračni vilajet i polu-malograđanski svet. Nešto slično onome u čemu danas živimo, a po svemu sudeći to nam nije dovoljno, pa „napredujemo“ još dublje.

Današnja struktura vlasti je bazirana na ovom već navedenom polu-malograđanskom svetu, to jeste bez ove „prokleto-avlijske“ svesti AV-ovska vlast se i ne može zamisliti, ali ipak postoje neki segmenti društva kojima nisu ovladali, barem ne u potpunosti, te se stoga moraju smišljati novi načini kako bi se pridobila i ova ekipa „nevernih Toma“, a stara „garda“ održala u stanju masovne hipnoze i opšte sluđenosti. Ovde dolazimo do srpskog ministra prosvete Mladena Šarčevića, očigledno inspirisanog idejama premijerke Ane Brnabić o opštoj digitalizaciji&virtualizaciji svega što postoji, koji je najavio hologramsku & robotizovanu budućnost našeg obrazovanja. Naravno, odmah je ovu Šarčevićevu „ideju“ na nož dočekao onaj deo nevernih Toma koji su vrlo alergični na svaki novi predlog vlasti, pa su onda krenuli i njihovi ironizmi&cinizmi: O čemu to ministar priča? Kakvi roboti i hologrami? Otkud nama sredstva za to, ako je takvo nešto i moguće? Dobar deo škola u Srbiji nema rešen ni sanitarni čvor ili su pak bez fiskulturnih sala, a ministar priča o hologramima i robotima – i tako dalje…

Ministar školski je odgovorio da on holograme i robote vidi samo kao pomagala u nastavi, a ne kao neki sistem gde će nastavnici biti zamenjeni mašinama i virtuelnom stvarnošću. Pa neće valjda ministar Šarčević od škole da pravi neku, takođe već spomenutu, distopiju hakslijevskog tipa ili pak školu gde su predavači Terminatori i elektronski duhovi. Bože nas sačuvaj… Tu tehnologiju ćemo mi da uvezemo od Kineza jer tamo već funkcioniše, a pošto smo mi vrlo bliski sa Kinezima, onda je to logičan korak u našoj bliskoj budućnosti. Nešto sam skeptičan prema toj „kineskoj (nadri)realnosti“, ali ako je to i istina, zar stvarno želimo tako nešto našoj deci? Ali da ne idemo dalje u razrađivanju ovih sumanutih ideja koje nam dolaze od strane vlasti, i to ne samo kada je naše obrazovanje i školstvo u pitanju. Svakako je bolje da se fokusiramo na surovu realnost gde su čučavci u školskim klozetima, ako ih i ima, naša stvarnost, a ne hologrami i roboti& ostale gluposti. A čučavac ili pak poljski klozet je puno bolji pokazatelj naše svakodnevnice od isimulirane stvarnosti koju nam predstavljaju ovi „hologrami“ & „roboti“ sa vlasti.

Ako želimo bolju budućnost za naše obrazovanje, školovanje i vaspitanje, onda se moramo prvo pozabaviti upravo „čučavcima“ i ostalim anomalijama u školama; valja nam se pozabaviti lošim i trošnim zgradama škola, nedostatku stručnih kadrova, zaostalom sistemu obrazovanja koji se, naspram finskog na primer, nalazi u kamenom dobu. Mi još uvek živimo u ubeđenju kako je naš školski sistem super, jer „deca sa Zapada nemaju pojma i nisu tako temeljno i sveopšte obrazovana kao naša“ dok ta ista naša deca postaju „motači kablova“. Ako želite da zavaravate i upropaštavate sebe – to je vaša lična stvar, ali prema Drugima, prema svojoj deci imate odgovornost od koje uporno bežite! Za to vam nije kriv samo ministar Šarčević ili pak neki drugi AV-ovac već se valja pogledati i u ogledalo… A kako ćete tek svojoj deci gledati u oči?!

(Autonomija, foto: pixabay)