”Tko hoda na glavi, moje dame i gospodo, tko hoda na glavi taj pod sobom ima nebo kao bezdan (Wer auf Kopf geht, hat der Himmel als Abgrund unter sich).” Pol Selan (Paul Celan)

Ima ona čuvena Marksova, mnogo ponavljana i izlizana floskula o Hegelovom okretanju sveta naopačke, na glavu, dok on (Marks) svet želi vratiti na noge. Naravno, ovde se radi o viđenju sveta – dok je on kod Hegela okrenut na glavu (kao slika izvrnuta naopako kod starih foto-aparata) jer kao takav, u takvoj vizuri, mora se drugačije posmatrati, misliti i kritikovati; kod Marksa je ova “idealizovana” slika-kritika vraćena na noge-zemlju, kako bi posle svoje idejne odiseje postala sama realnost. Ovde se, u stvari, radi o sukobu idealističke pozicije Hegelove filozofije i Marksovog materijalizma, mada se može na Marksov dijalektički materijalizam gledati i kao na idealizam primenjen u “stvarnosti” – šta god ona značila. Zbog toga sledeća čuvena Marksova floskula koja govori o tome da su filozofi samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on promeni – predstavlja logičan zaključak i težnju ka realnoj akciji osvešćenog subjekta koji je “stao na noge”.

Ali, postavlja se pitanje, da li smo ovim “realnim zaključkom” prevazišli izokrenuto viđenje sveta-naopačke? Da li je taj momenat realnog okreta na noge i inicijalno mesto posle kojeg više nema potrebe da se izvrćemo naopačke jer smo spoznali kakva je stvarnost? E, ovde stupa Pol Selan na scenu i kaže: ”Tko hoda na glavi, moje dame i gospodo, tko hoda na glavi taj pod sobom ima nebo kao bezdan (Wer auf Kopf geht, hat der Himmel als Abgrund unter sich).” Ovo nije samo “sloboda pesnička” (mada je ova sloboda itekako realna i pronicljiva) ili poetski zanos, već je i uvid da je tzv. izvrnuta perspektiva neophodna kako bismo realno sagledali stvari – da malo banalizujem čuvenog pesnika. No, ovo realno sagledavanje nosi u sebi “bezdan” od kojeg može da nas uhvati smrtni strah, panika pred stvarnim, užas od postojanja i da zbog toga poželimo da se vratimo na noge kako bismo nastavili “normalan” život bez izvrtanja koje proizvodi osećaj bespomoćnosti pred ambisom nepoznatog…

Ovaj svojevrsni, egzistencijalni salto mortale je ponovno obrtanje perspektive sa nogu na glavu koja nas može “uhvatiti” i bez naše volje i svesti; može nas naprosto napasti iznenada i dovesti do granice pucanja naše stvarnosti, što opet može da prouzrokuje ludilo, bekstvo od slobode (From) ili pak smrt. A bez ovog celanovskog hodanja na glavi život nam je puka i prozaična iluzija koju živimo bežeći od “izokrenute” stvatnosti; bez ovog “nebeskog bezdana” ne znamo šta je sloboda i iz-skakanja iz prizemnog obitavanja. Ima jedna sjajna knjiga francuskog filozofa Nansija, a zove se “Iskustvo slobode”, koja nam govori o tom slobodnom iskakanju iz tzv. realnosti, gde je u stvari skok odraz našeg slobodnog bića ka nebu kao simbolu same slobode. Iz-skakanje iz puke stvarnosti i iluzije realnog postojanja, osobito one koje se odnosi na malograđansko obitavanje-tavorenje, jeste “prava realnost”, oslobođena od “zemaljskog”. Ta tzv. transcendencija je pravo stanje (slobodno) našeg bića! Žan Pol Sartr je to odskakanje od realnosti poredio sa “žabicama na vodi”; kada bacamo onaj pljosnati kamen koji odskače po površini onda svaki taj od-skok predstavlja stanje transcedencije, koja nije skok u prazno već bivanje same slobode. Zato se uvek priupitajte/presaberite kada izjavite da ste slobodni kao građanka/građanin, kao zoon politikon, kao homo faber, kao čovek, kao biće… Upitajte se kako ste uopšte slobodni i od čega ste oslobođeni? Da li ste još na zemlji ili vam noge dotiču nebeski bezdan?

E sad, što ja vama sve ovo napričah? Pa da vam ukažem da se sloboda “ne maže na hleb”, nego da je sloboda sam hleb bez koga nam nema života. Zašto ja vama sada na to ukazujem i ko sam ja da vam solim pamet i pričam o slobodi? Zaboravili smo od čega se živi… Zaboravili smo na “utopije” i ljudsku potrebu da menjamo naš život nabolje. Životni moto nam je postao: ćuti di si, ni za di si nisi! Izgubili smo se, bežimo sami od sebe… Ne govorim vam ovo jer se ja osećam nešto superiorno nego sam svestan koliko su me ubili u pojam, koliko su me ubedili da se ništa više ne može promeniti; a šta ću ja da menjam jadan i kukavan? A onda pročitam one Selanove reči, ponoviću ih još jedanput: ”Tko hoda na glavi, moje dame i gospodo, tko hoda na glavi taj pod sobom ima nebo kao bezdan”. Izađem napolje i gledam u nebo, plavo i beskrajno, i barem na tren se “okrenem naopako” i budem “slobodan i nestvaran” – postanem čovek; čovek koji želi svoj svet da menja…

(Autonomija)