Zašto je Peter Handke podržavao Miloševića? Stvarno je teško razumeti, a kamoli opravdati Handkeova osećanja prema čoveku koji je najzaslužniji za raspad Jugoslavije, kao što nosi i najveći deo krivice za rat koji je imao teritorijalno-ekspanzionistički, a ne građanski karakter – kako bi neki voleli to da predstave. Da li je Handke, a izgleda da jeste, u Miloševiću video političara koji se ne plaši Zapada i kao takav mu se prkosno suprostavlja iako nema nikakve šanse protiv višestruko jačeg neprijatelja? Da li je Handke, kao nekada Knut Hamsun u liku i delu Adolfa Hitlera, video u Miloševiću nekog ko će se suprotstaviti anglikansko-američkom duhu koji je odgovoran za komercijalizaciju sveta i svođenje svetskosti na trgovinu, tržište, radnu snagu itd? Da li je Handke video u Miloševiću nekog ko će da brani kulturu od barbara sa Zapada? Pa, po svemu sudeći, jeste, i zato je odlučio da pruži podršku „Balkanskom kasapinu“ – kako su nazivali Miloševića na tom istom Zapadu, dok je Handke Slobin lik očigledno doživeo kao mistično ovaploćenje anđela koji se smeši sa neba nad Srbijom.

No, kada malo bolje razmislimo, pa koliko je ovdašnjih „intelektualaca“ palo na Miloševićev nacional-politički šarm? Koliko je balkanskih pametnih glava odlučilo da otvoreno podrži tadašnjeg predsednika svih Srba na svetu, kao i da mu ne zameri na otvoreno ratno-huškačkim namerama – naprotiv, i sami su doprinosili razvoju i razbuktavanju ratničkih osećanja? Zar je čudno da je jedan Austrijanac, mada ima i slovenske krvi u sebi, pa ga zato i gledamo skoro kao našeg, pao na taj isti nacional-tribalni šarm ratnog kolovođe? Možemo se mi ovako pitati do sutra, ali džaba, teško je ovo razumeti, osim, naravno, onih koji Handkea vide kao „srBskog brata“ ili velikog prijatelja Srbije, jer za njih Handkeova ljubav prema Slobodanu Miloševiću je nesumnjivo-neosporna i kao takva nije ni podložna propitivanju, sem onih koji su unapred „zlonamerni“ prema ovoj iskrenoj simpatiji. Evo, na primer, srpski ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, koji je povodom dodele Nobelove nagrade za književnost, a u vezi sa neprisustvovanjem nekih državica (kako se sam ministar izrazio) ovom velikom događaju, kazao sledeće: „Države i državice iz regiona koje nisu poslale svoje predstavnike na dodelu Nobelove nagrade, iz uskogrudnih i srbofobskih motiva, propustile su priliku da, bar preko svojih ambasadora, budu ogrejane toplim sjajem velikog događaja, priređenog u slavu književnosti i čovekoljublja“. Vukosavljević je istakao da je Srbija „razumela njihove poruke i molićemo se za spas njihovih posrnulih duša“.

Ova izjava ministra Vukosavljevića, stilom i emfatičkim paroksizmom, dosta podseća na ministra vojnog Vulina i njegovu “lucidnu retoriku” ili im možda sa istog mesta i pristižu već „stilizovane“ izjave – teško je dokučiti, ali bilo kako bilo, pozabavimo se malo samim sadržajem ministrove izjave. Nakon velikog državnog „projekta“ i performansa Marine Abramovič Srbkinje, gde se i ona sama objavila u Beogradu i tako dokazala večnu privrženost svojoj rodnoj grudi, sada se desio, za Srbiju, još važniji događaj. Dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu je odjeknula u srcima svih pravih patriota u Srbiji, ali i svih Srba u svetu, a i šire, pa verovatno i više nego u srcima austrijskih kvazipatriota koji se verovatno, zbog trulo-zapadnog nedostatka empatije, nisu ni radovali Nobelovoj nagradi njihovog zemljaka. E, zato je Handke „naš“ zemljak i zato smo – jer voli Srbiju i Miloševića – srećni svi mi u Srbiji i volimo ga kao svog, to jeste našeg. Srbija sada ima dva Nobelovca: Ivu Andrića i Petera Handkea, čime se može pohvaliti retko koja država ili državica na svetu. Upravo zato samo mogu da budu ljubomorne te iste države&državice koje nisu poslale svoje predstavnike u Štokholm kako bi prisustvovale dodeli Nobelove nagrade za književnost i zato ćemo se moliti „za spas njihovih posrnulih duša“ – kako se izrazio Vukosavljević. Ako vama gore navedena ministrova izjava deluje razumno, onda se verovatno morate pitati da li su i kod vas počeli da se događaju neki čudni psihološki procesi koji su sociopatske prirode, mada, ruku na srce, ko god je ovde, na brdovitom Balkanu, proveo neko duže vreme, ne može se pohvaliti da je izbegao psihopatogene koji su karakteristične za ove krajeve, barem poslednjih tridesetak godina.

Tako je Handke postao omiljeni srBski pisac, barem možemo tako prosuditi po izjavama i procenama polit-partijskih dužnosnika, poput ministra za kulturu i informisanje, mada sam ubeđen da niko od ovih „stručnjaka“ (kako voli i sam AV da se izrazi) nikada nije pročitao niti jedno delo slavnog austrijskog pisca, a vrlo verovatno da ne bi ni čuli za Handkea da nije bilo piščeve ljubavi prema Slobodanu Miloševiću. A kada smo već kod književnosti i književnika, kao i stručnjaka za literaturu kod nas, naveo bi primer Vojislava Šešelja koji je, u sopstvenom duboku-stručnom nadahnuću, Danila Kiša označio kao plagijatora. Šešelj tvrdi da je svima „poznato“ da je Kiš bio osrednji pisac, onako, ništa bitno za književnost, i da je zbog toga plagirao neke francuske pisce, pa čak i da je uhvaćen u svom plagiranju. Ovakve goveđe gluposti odavno nisam čuo, ali to je Šešelj i zato se i ne treba čuditi. U stvari, Šešelj je napadajući Kiša branio Sinišu Malog jer njegova je logika sledeća: Ako je jedan Kiš mogao da plagira, pa zašto onda to ne bi mogao da uradi i Siniša Mali?! Toliko o književnosti…

(Autonomija, foto: Beta)