Inovirani plan i program muzičkog vaspitanja za gimnazije, koji je nedavno usvojen, predviđa da se nastava ovog predmeta realizuje uz pomoć gramofona, kasetofona i dijaprojektora, dok se savremeni muzički uređaji nigde ne spominju. Iz Foruma beogradskih gimnazija kažu da je ovo još jedna potvrda da su izmene programa za gimnazije samo kozmetičke kako bi se stvorila lažna slika da se nešto radi. (Blic, 30.12.2011. – Gramofon i kasetofon kao moderna učila)

Ja mnogo volim gramofon, ploče, krckanje i šuštanje istih, dobri-stari audio zvuk i sl. Za audio kasete sam već manje vezan mada, priznajem, posedujem ’kasetaš’ koji već godinama nije u funkciji… Čuo sam da su po londonskim klubovima ove godine kasete bile glavni fazon po klubovima i da su DJ-i puštali muziku sa ovih nosača zvuka. Nemam ništa protiv, malo retro produkcije, ali kada se setim onog dosadnog premotavanja i nameštanja pesama na tačan broj ”obrtaja” onda me odmah prođe volja za kasetama. Bilo kako bilo, ovi nosači zvuka pripadaju prošlosti i bez obzira na njihov značaj i kvalitet oni su deo istorije slušanja muzike. No, to izgleda ne važi i za Ministarstvo prosvete ili pak za Zavod za unapređenje obrazovanja jer ”genijalci” iz ovih institucija su toliko vezani za stare nosače zvuka da su odlučili da ih uvedu i u 21. vek, a ko zna možda i još dalje u budućnost. Baš njih briga što danas učenici/đaci još od svojih prvih školskih dana koriste računare i po priznanju roditelja često mnogo više znaju o kompjuterima od njih samih. Pa zar nije logično da ti isti učenici, barem jedan deo svoje muzičke naobrazbe, ostvare preko kompjutera jer ova sprava može da posluži i kao instrument, a ne samo kao klasičan nosač zvuka. Zar ne bi bilo bolje da se učenicima ukaže na neke nove mogućnosti korištenja kompjutera u muzičkoj naobrazbi, a ne da se učenici smeju nastavnikovom nedostatku osnovnih znanja o radu računara, a kamoli njegove upotrebe za proširivanje muzičkog znanja. Kompjutera i digitalnih nosača zvuka, gospođice/gospodo iz Ministarstva provete i Zavoda za unapređenje obrazovanja, manje gramofona i kasetofona…

I sam radim u prosveti i godinama sam svedok ”unapređenja” našeg obrazovanja preko inovacija plana i programa u srednjim školama. Predajem filozofiju i logiku i u mojoj predavačkoj karijeri plan i program za ove predmete se menjao prema nekoj inerciji potrebe za promenama. Sve ove ”promene” su bilo čisto formalno-tehničke prirode tipa dodavanja jednog uvodnog časa u kome se učenici upoznaju sa gradivom ili pak se malo istumbaju nastavne celine kao što je to slučaj u poslednjim promenama programa za filozofiju (ostao isti) i logiku (malo ispremeštali nastavne celine) u gimnazijama. Pri tome nastavni plan za filozofiju je tako koncipiran da, kada bi ga se pridržavao striktno, verovatno bi izludeo i đake i mene kao predavača.

Program je toliko pretrpan i opterećen istorijskim prikazom da mesta za filozofiranje i nema… Ima da se štrebaju i bubaju razni filozofi i njihove filozofije, a šta đaci misle ili pak kako misle to je nebitno. Interesantno da kada pokušam nešto drugačiji pristup filozofiji, a ne samo ovaj klasično-školski, sami đaci se bune jer oni ne žele da se opterećuju nepotrebnim ”stvarima” već samo onim što predviđa sama škola, a to je opet bubanje i prežvakavanje već napisanog ili rečenog. Više đaci vole svoje ”uverenje” da je filozofija neko isprazno pričanje o nebitnim stvarima, nego da je ona kritičko promišljanje stvarnosti. Retko uspevam (verovatno sam i ja kriv) da doprem do te kritičke svesti kod učenika jer ona naprosto ne postoji.

Deca su naučena da misle na određen način i da gradivo prihvataju bez upitanosti o smislu i kvalitetu istog. Ne kažem da je posao filozofije da nešto radikalno menja kod učenika, u smislu otvaranja svesti prema drugačijem načinu promišljanja, ali ako pokušam nešto drugačije od standardnog gradiva odmah njihova ”uspavana” svest krene da se otima i čupa nesvesno braneći svoje školske standarde. Većina đaka se žale na gradivo koje ih opterećuje, ali opet teško ili nikako se prilagođavaju na nove ili drugačije oblike učenja i promišljanja. Zato im često kažem: nije važno šta ste naučili iz filozofije, važno je da ste naučili da kritički promišljate. Nažalost, iz mog nevelikog radnog iskustva, možda je tek nekolicina đaka razumela o čemu im govorim jer razumeti kritički način promišljanja, to jeste ono što se naziva dis-kurs, znači već i kritički misliti.

Takođe je žalosna činjenica da nastavnici/profesori imaju mali ili pak nikakav uticaj na proces izrade samih planova i programa po kojima predaju. Stručnjaci koji se bave ovim poslom imaju slab kontakt sa nastavom u školama, a bojim se da, ponekad, imaju i loš odnos sa stvarnošću. Indolentnost, nezainteresovanost, nepromišljenost, neprilagođenost promenama i modernim tokovima, strah od noviteta, narcisoidnost (mi znamo najbolje) – sve su to osobine pre svega ”stručnjaka” za obrazovanje i onih koji određuju budućnost naše dece. Ako su naša deca takva kakva su onda je to rezultat društva u kome živimo. Deca se naša slika i prilika! A ja se danas osećam kao Dorijan Grej…

Srećna nam bila 2012!