Opozicija u Srbiji ponudila je građanima tzv. Ugovor sa narodom, koji treba da pored obećanja pruži i neke garancije, to jeste ovim ugovorom se opozicija napismeno obavezala da će ispuniti ono što je obećala. Ugovor sa narodom je, na protestima „1 od 5 miliona“, predočila građanima koji su potpisivali dokument i jedan primerak zadržali za sebe, tako da bi, koliko sutra, ako današnja opozicija postane vlast, mogli taksativno, stavku po stavku, da propitaju buduću vlast da li se i kako pridržava svojih obećanja.

Nećemo se baviti sadržajem ugovora, jer to će imati smisla tek kada opozicija postane vlast, a u samom sadržaju mogli su da obećaju i „kuće od čokolade“ – nema to nekog velikog značaja dok se ne sprovede u delo. Bolje da razvidimo neke „formalnosti“ u vezi sa Ugovorom, kako bismo pokušali da razumemo o čemu se ovde radi.

Ugovor sa narodom je, kao i svaki ugovor, potpuni apstraktum ukoliko nema garancija da će on biti sproveden u delo, to jeste potrebna je i „treća strana“ koja će biti nosilac obaveznosti ugovora, kao i njegove sprovodljivosti. Taj garant jeste država i njeni zakoni, u čije okvire treba da se uklopi i famozni Ugovor, kao i institucije koje su garant sprovodljivosti i učinkovitosti samih zakona. Jedino država ima moć da potražuje i poziva na odgovornost onoga ko krši odredbe sporazuma, jer samo tako se može garantovati funkcionalnost tzv. pravne države.

Potpisnici ugovora ili pak oni koji pristaju na njegove odredbe jesu, glavom i bradom, građani i to svako od njih posebno i pojedinačno, tako da teško možemo ovde govoriti o narodu kao ugovornoj strani – to stoji samo kao naslov ili pak „parola“ koja moćno zvuči. Ovde smo, u stvari, svedoci stvaranja tzv. društvenog ugovora, koji je bio vrlo popularan u vreme tzv. Prosvetiteljstva, kada su mnoge mudre glave meditirale o ovoj vrsti ugovora između nosioca vlasti i građana.

Najpoznatiji je onaj ugovor o kojem piše Tomas Hobs, kojim se građani, kao pojedinci, obavezuju suverenu na poslušnost a ovaj se opet obavezuje da će građanima pružiti bezbedan i siguran život u samoj državi. Hobs polazi od toga da je čovekova priroda nasilna i zla (Čovek je čoveku vuk) i da na ovaj način – ugovorom društvo spasava od njegove ljudske prirode. Džon Lok i Žan Žak Ruso smatraju, nasuprot Hobsu, da je prirodno pravo ono što je osnov svakog društvenog uređenja i da ono mora biti zasnovano na vladavini razuma, a razumno je pretpostaviti da se ovim prirodnim pravom (osnovnim ljudskim pravima, na primer) postavljaju temelji buduće društvene zajednice čiji će odnosi biti regulisani zakonom, a čiji će, opet, garant biti sama država kao formalni osnov postojanja jednog društva.

Kako smo videli iz prethodnog, ovde se radi o ugovoru sa građanima, a ne sa narodom, jer građani jesu nosioci modernog suvereniteta i to oni samostalni i pojedinačni građani koji nisu „vođeni“ narodnom voljom već sopstvenim razumom. Arhaičnost i apstraknost naziva-odrednice narod može samo da košta građane u smislu njihovog društvenog samoodređenja, kao što u aktuelnom srpskom Ustavu piše da je Srbija država srpskog naroda i svih njenih građana, što u, najmanju ruku, izaziva osećaj podeljenosti – kako između pojedinaca-građana unutar samog narodno-srpskog korpusa, tako i građana koji pripadaju drugim nacijama i narodima, a žive u Srbiji i njeni su građani.

Biti građanin i živeti u „duhu zakona“ (Monteskje) znači biti samosvesni pojedinac ili ličnost-građanin koji se, kao takav, legitimiše ili prepoznaje i stiče identitet u jednoj društvenoj zajednici. Građanin se po-staje, to jeste određuje se i oblikuje u odnosu prema pravima koja ostvaruje i dužnostima koje obavlja u svojoj zajednici… Nije dovoljno biti pripadnik nekog naroda ili nacije kako biste se ostvarili i kao građanin, ne, građanin iziskuje i određeni nivo društvene svesti, da ne kažemo kritike, i kao takav on je nosilac onog što se naziva javnim mnenjem, tako da on u jedno ruku kreira, a u drugu je i onaj koji i sam zavisi od stavova i odnosa unutar ovog mnenja/diskursa. Sve u svemu, građanin je dinamično i kreativno društveno biće dok je pripadnik naroda nešto petrificirano, maglovito, apstraktno, da ne kažem – mitološko.

Zašto nam je ovo važno? I čemo ova „rasprava“ o društvenom ugovoru, građanima i narodu? Pa da bi razvideli koji su nam formalni uslovi ostvarenja jednog takvog ugovora, kao što je ovaj „sa narodom“, koji nam je predstavljen od strane opozicije. Sadržajno, da li je on dobar ili loš, o tome će nam svedočiti vreme i odgovornost onih koji će preuzeti vlast u budućnosti. Na poslednjem protestu su građani poručili opoziciji da će, kada potpišu Ugovor, obavljati konstantan monitoring nad onim šta i kako radi opozicija, jer u svojim rukama građani sada drže obavezujući dokument pomoću kojeg će uvek moći da podseti opoziciju (buduću vlast) na njihova obećanja. Ukoliko se ugovor prekrši, građani će ponovo izaći na ulice i tražiti odgovornost nove vlasti, a možda će ponovo i da zatraže „ugovor“ sa nekim novim političkim predstavnicima volje građana. Zato i tzv. predsednik AV mora dobro da promisli o konsekvencama svojih izjava kako je Ugovor sa narodom nešto najgluplje što je pročitao; o ovim njegovim rečima i stavovima neće mu suditi opozicija već oni koji su potpisali taj ugovor, a to su, tzv. predsedniče AV-e, građani ove zemlje.

(Autonomija: foto: Beta)