Rast popularnosti Srpske napredne stranke, politički analitičari i partijski funkcioneri objašnjavaju dobrim rezultatima u borbi protiv kriminala i korupcije, vraćanjem nade građanima, ali i „figurom i energijom“ lidera naprednjaka Aleksandra Vučića. (Tanjug 03.01.2013.)

Ne volim političke funkcionere, a kako da ih volim kad je to sve od zla oca – i još gore matere – što bi se ono u narodu reklo. Al’ što ne volim političke analitičare, to je čudo jedno… Pa nema gorih šlihtara, ulizica, čankoliza i moralnih ameba od te političko-analitičke vrste – čast izuzecima, ali oni samo potvrđuju ono što se po pravilu događa. Koliko ste puta slušali neke “žestoke kritičare” kako britko razgolićuju nečiju plitko-mutnovodnu stranačku politiku prikrivenu i zamotanu u “državne interese”, a onda najedanput postaju (analitičari) umereni i “trezveni” i prepoznaju tu istu politiku koju su kritikovali – kao realnu i neophodnu sa obzirom na postojeće okolnosti. Šta ćeš, takav društveno-politički trenutak, da ne kažem stranački; da ne kažem: došlo vreme da se i ja skućim; da ne kažem: od iluzija se ne živi i ne maže se kritika na ‘leb; da ne kažem kao kikindski pisac i doskorašnji direktor KC u Kikindi Srđan Tešin koji je “unapređen”u domara te iste institucije: “MARŠ U PM, BANDO FAŠISTIČKA! Ili, na srpskom: MARŠ U PM, BANDO POKVARENA!”

A kad smo već kod pisaca, setio sam se jedne pripovetke Danila Kiša (po običaju nisam upamtio naziv)… Radnja se dešava posle Drugog svetskog rata u novoformiranoj Jugoslaviji. Nova vlast sprovodi “denacifikaciju”, to jeste traži suradnike okupatora i narodne izdajnike. Tako je pod lupu vlasti došao i neki umetnik (glumac, ako se dobro sećam) – ti su uvek nekako najsumnjiviji – koga odvode na “preslišavanje”, a on moli svog islednika-istražitelja da mu pripazi na psa. Ovaj se prostodušno, po narodski, iznenadio tom molbom, ali je “pristao” i svaki put kada bi ga nesrećni umetnik pitao za svog ljubimca, on bi mu posprdno-ironično odogovarao: “Ma, eno ga širi no duži” ili “’Ranimo ga samo američkim konzervama” i sl. Kada je umetnik odslužio svoje vratio se kući i naravno nije tamo zatekao svog psa… Okupao se, obrijao, stavio kremu na lice (koju je suva koža žedno upila), a potom se obesio. Zbog psa? Pa da, povodi što neko “podigne ruku na sebe” ponekada mogu biti vrlo banalni… I onda se komšije i prijatelji čude: bože, šta mu se desilo? A juče me pozdravio, videli se u prodavnici… Razlozi za samoubistvo su uglavnom manje banalni, a ponekad razlog može biti upravo želja da se pobegne od bedne banalnosti “svakodnevnog života”; da se pobegne od ljudi “bez ruku i lica” kojima je svaka vlast bogomdana. Ponekad samoubistvo predstavlja trijumf života, ma koliko to apsurdno zvučalo, jer nekada je banalno življenje gore i od smrti; banalno živeti znači pristati na sve, a čovek, ako je čovek, ne može uvek pristati na sve, ponekad mora malo i da “odlepi”, zar ne? I fašizam, na primer, počivao je na svakodnevnoj banalnosti i “malim” ljudima, a ne na herojskoj mitologiji. To je uočila Hana Arent kada se bavila Ajhmanom… Banalnost ume biti surovija i od logora smrti. Kažu da je železnička pruga prolazila blizu Aušvica i da su se putnici divili plamenu koji je svetlio u noći iznad logora… Plamen je dolazio iz krematorijuma, kao i slatkasti miris spaljenih ljudi.

Razmišljam o samoubistvu… Ne, ne želim ja da se ubijem, već mislim na Kirilova iz romana Zli dusi F. M. Dostojevskog, ustvari razmišljam o Kamijevom Kirilovu iz knjige Mit o Sizifu. Samoubistvo je možda jedini “herojski” čin u smislu dokazivanja slobodne volje i autonomnosti nasuprot nepodnošljive izvesnosti postojanja,a to su znali još i stari Grci. Kažu da se filozof Empedokle bacio u vulkan Etnu samo da bi pokazao da njime ne upravlja slepa sudbina, već usud samostalne odluke i slobodne volje. Kažu da je Etna kasnije izbacila jednu Empedoklovu sandalu… I smrt ume biti banalna.

Ali ništa banalnije na svetu nema od političara i njihovih analitičara. Oni su apostoli naše sive egzistencije; oni su anđeli našeg pristajanja na njihove uslove i prazna obećanja; oni su ogledalo naše banalnosti. Za početak, pre konačnog buđenja, hajde da nam bude malo dosta tog političkog presinga i ubeđenja da ne možemo bez njih; ko to kaže? Ko je to izmislio? Hajde da nam stvarno bude svejedno i da nas boli uvo, ćošak ili nešto još gore (ili dole) za te političke kreature i njihove apologete. Nemojte govoriti: ma svi su oni isti i baš me briga, a kada dođe vreme za političke izbore i glasanje, onda svi potrčite da glasate za svog favorita, samo zato što su vas ubedili da bez njih nam nema života. Ima, ljudi, života i bez politike i političara, ustvari, bolje rečeno, bez njih bi nam život bio sigurno srećniji i barem bi živeli bez političkih iluzija, da ne kažem da bi živeli kao ljudi, a ne kao političke životinje. Nije ovo nikakva utopija već nešto vrlo jednostavno, pa skoro banalno: oni nam ne trebaju! Oni naš život čine banalnim; mi smo njima potrebni, a ne oni nama. Da, vrlo je prosto… Samo nemojte više mariti za njihovo političko-demagoško palamuđenje; ne verujte u njihova obećanja; pokažite da vas se više ne tiču. Naprosto odustanite od politike i političara; budite dostojanstveni i napustite taj vašar taštine i gluposti; i obavezno pustite vodu za sobom pre nego što izađete.

Da, umalo zaboravih: Srećna nam Nova godina!

(Autonomija)