Filozof Slavoj Žižek je uticaj aktuelne epidemije na svetski protok robe, radne snage & kapitala ili jednom rečju – kapitalizam, uporedio sa smrtonosnim udarcem „pet tačaka“ iz Tarantinovog filma Kill Bill 2. Žižek voli, po sopstvenom priznanju, da iz filmova izvlači „visoku teoriju“ i on je u ovom tarantinijevsko-mitološkom udarcu našao metaforu za ono što je koronavirus učinila samom kapitalizmu.Specifičnost ovog udarca od pet tačaka jeste što on pogađa srce ali „na odloženo“, to jeste tek kada žrtva napada napravi prvi korak onda počinje njegovo dejstvo.

Shodno ovome, Žižek misli da kriza kapitalizma tek počinje kada on pokuša da povrati svoje pune kapacitete koji su fatalno oštećeni stanjem čekanja ili hibernacije usled svetske epidemije. U stvari, pokretanje ove globalne & glomazne mašinerije napraviće još veće zlo jer poznati recepti za oporavak „ranjenog džina“ naprosto više ne važe i ne mogu pomoći. Osnovna karakteristika kapitalizma jeste u protoku kapitala koji se ponaša kao telo morskog psa – nikada ne sme da stane jer su mu osnovne životne funkcije vezane za kretanje. Međutim, šta će da se desi ako se ovaj protok zaustavi i to stanje potraje? Niko, izgleda ne sme ni da razmisli o konsekvencama, a jedino što za sada znamo je da su bogate i moćne države spremile obilne količine novca sa kojim će pokušati da podrže ponovno pokretanje kapitala koji je trenutno u stanju kliničke smrti. Da li će ova finansijske injekcije pokrenuti „nevidljivu ruku tržišta“ – pitanje je na koje danas verovatno niko nema pouzdan odgovor. Velika kriza iz 2009. je „rešena“ upravo na ovaj način, ali da li će isti recept moći da se primeni i u ovome slučaju ili je koronavirus presudio kapitalizmu kao dominantnom ekonomskom, ali i svakom drugom diskursu? Da li će svet biti isti posle ove poslednje pandemije?

Filozof Ivan Milenković je jednom prilikom rekao ili napisao, aludirajući na Marksovu čuvenu 11. tezu o Fojerbahu koja kaže da su filozofi samo različito tumačili svet a stvar je u tome da se on promeni, da je danas možda potrebno novo tumačenja sveta, pre nego što ga promenimo. Globalna pandemija je upravo otvorila prostor za nova tumačenja sveta jer nam je pokazala koliko smo, još uvek, krhka bića koja lako mogu biti uklonjena sa lica zemlje ukoliko ne pronađemo pravi odgovor na pitanje smisla našeg postojanja u tom istom svetu. Ovo više nije pitanje „dokonih“ filozofa i ostalih teoretičara već se ono direktno tiče svih nas bez izuzetka jer, kako je S. Žižek zaključio, koronavirus je „demokratski“ raspoložen i ne razlikuje bogate&siromašne, ružne i lepe i sl. Možda će ova globalna opasnost naterati i svetske moćnike da porazmisle malo i o drugima, a ne samo o svojim interesima, pošto nam je svetski karakter pandemije ukazao na to da je opasnost ista za sve, bez izuzetka. Ali kapitalizam je ideologija koja voli opasnost i rizik i nije se jedanput u istorij desilo da on skine demokratsku masku i pokaže svoje predatorsko ili vučje lice (čovek je čoveku vuk).

No, desilo se i to da je upravo kroz demokratske procese kapitalizam morao da se domestikuje i poradi i na društvenom interesu. Prvi i Drugi svetski rat su pokazali šta se desi kada se kapitalizam razgoropadi i pređe u svoju terminalno-imperijalističku fazu i zato su mu neophodne državne mere koje će ga smiriti i privesti u društvene tokove koji će podrazumevati pravedniju raspodelu i redistribuciju kapitala. No, kako smo već utvrdili, danas je situacija drugačija ili možda i nije… Možda nas samo žele uveriti, apologete globalnog neoliberalizma, da je ovaj vid kapitalizma jedini moguć i da nam bez njega preti katastrofa. Međutim, ako malo pogledate u ne tako davnu prošlost uvidećete da se kapitalizam itekako da dovesti u red ukoliko je kontrolisan od strane državnih institucija, ali ako kapitalizam preuzme kontrolu i uveri nas kako su zakoni tržišta jedini pravi – koji odlučuju o našim životima, onda nas to dovodi do one čuvene tačerovske rečenice koja kaže da nema društva, već postoje samo pojedinci i njihovi interesi.

Aktuelni premijer Velike Britanije Boris Džonson, inače baštinik te tačerovske „mudrosti“ koja izbacuje društvo iz ekonomije, izjavio je, nakon što je uspeo da preboli korona virus, da društvo ipak postoji. Izgleda da je korona uspešno delovala na svest ovog političara, koji je otvoreno zastupao interese krupnog kapitala, i ako je on shvatio da bez uspešnog i bogatog društva nema ni srećnih pojedinaca, onda ima nade i za ovaj svet. Samo da do ovog „otkrića“ dođu i njegove kolege preko „velike bare“ ili pak one sa istočno-azijske strane. Naravno, moguć je i suprotan scenario u kome će se bogate „elite“ povući na svoja, već pripremljena, rajska ostrva koja će čuvati vojska plaćenika, a mi ostali ćemo živeti na njihovim smetlištima. Ili je ta faza već počela? Hakslijev „Vrli novi svet“ nam govori mnogo o ovom crnom scenariju i nadam se da do njega neće doći, ali ako se uskoro nešto bitno ne promeni onda je to vrlo izvesno. Možda Uelbekova „Mogućnost ostrva“ – kao alternativa. Ovo mi se čini još gorom varijantom…

A Srbija? Ona je negde na pola puta između „novog sveta“ i „ostrva“. Ostrvo je AV sa svojim probranim saveznicima dok su njegovi sledbenici taj „vrli novi svet“ koji je anesteziran AV-ovskim lažima. A šta onda nama, „ostalim“ građanima (pre)ostaje? Nemamo baš puno izbora: ili borba za „domestikaciju“ režima ili pak smetlište! Ako se ovo uopšte i može nazvati izborom…

(Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay)