Bio Vučić u Zrenjaninu… Da, u Zrenjaninu, ne u Petrovgradu. Čak je i on napomenuo da o promeni imena grada treba da odlučuju Zrenjaninke i Zrenjaninci. Mada, ne lezi đavle, sa Vučićem nikada nisi načisto da li to što kaže jeste tako ili bi moglo da bude i onako, a i hoće to da se istrgne iz konteksta, pa ode u pogrešnom pravcu, a onda ovi sa „stranoplaćeničkih“ medija to zlobupotrebljavaju do besvesti, što nije lepo u odnosu spram predsednikovoj ljubavi prema perspektivno-postmodernom izrazu istine koji podrazumeva višeznačnost, kao i laganje u kontekstu istine.

Kaže predsednik Vučić da prvo treba rešiti probleme sa pitkom vodom u Zrenjaninu, kao i probleme sa grejanjem, a o imenu ima se vremena kada raspravljati, osim toga o tome trebaju da odluče građani Zrenjanina – sve je to Vučić izgovorio pogledajući u gradonačelnika Čedu Janjića, a ovaj, opet, onako krupan i deb’o, došao nekako manji od makovog zrna, pa je jedva, jadan, uspeo nešto da promrsi sebi u bradu.

Čudio se Vučić zašto problem sa fabrikom vode nije rešen kada mu je premijerka Ana Brnabić lično garantovala da će to biti ok – grad će da preuzme fabriku, za to plati osam miliona eura i Italijanima (vlasnicima firme za preradu vode) kaže ćao amore, lepo smo se družili, ali od sada mi prerađujemo vodu u vašoj fabici, na šta će Italijani, verovatno, zadovoljno da pristanu i vrate se u svoju Italiju presrećni što su žive glave izvukli, a pri tome i nešto zaradili. Insistirao je Vučić da mora biti kristalno jasno ko će to da plati: grad, pokrajina, republika ili svi po malo, ali ono što je najvažnije, kako je podvukao predsednik, jeste da građani Zrenjanina (a ne Petrovgrada, ponavljam) dobiju pitku vodu koja ih neće koštati kao svetog Petra kajgana. I tu se gradonačelnik Čeda zagledao u zemlju, i opet promrmljao nešto nerazumljivo, ali nije bitno, jer niko nije ni očekivao da kaže nešto iole smisleno posle Vučićeve mudre besede.

No, nije Vučić došao u Zrenjanin zbog ovog lokalnog natezanja oko imena grada, naprosto takvi problemi su presitni za njegovu predsedničku pamet, a nije došao ni zbog problema sa pitkom vodom, jer to treba da reši poduzetna predsednica vlade Ana Brnabić u saradnji sa lokalnim timom, koji je odabrao gradonačelnik Janjić (koji je, by the way, za promenu imena grada u Petrovgrad, ali to ne sme da kaže pred predsednikom Vučićem). Aleksandar Vučić je došao u naš mali grad kako bi „posadio“ kamen-temeljac za neku južnokorejsku firmu, koja će proizvoditi ne znam ni ja šta, ali to nije ni važno, jer će plate u toj firmi biti, kako nam predsednik lično obećava, između devedeset i dvesta hiljada dinara. Par stotina srećnika, koji uspeju da se ubace u ovu kompaniju, ima da uživaju kao bubrezi u loju, a da za svoje uživanje, to jeste rad, primaju velike plate. Pa ne može biti lepše i perspektivnije za naš grad od ove činjenice da će kamenčuga-temeljac, koji je posadio predsednik, prerasti u uspešnu firmu koja će, opet, da plaća svoje radnike i više nego solidno, ma skoro po zapadnim standardima.

E, kada bi svi oni kameni-temeljci koje je postavio Vučić iznikli u uspešne kompanije kao što će ova zrenjaninsko-korejska – pa bili bi sigurno najuspešnija zemlja u regionu, mada to jesmo po stopi rasta BDP-a, a po nekoliko faktora smo još lepši i bolji. Ali za to ne gledajte statistiku, koja kazuje nešto sasvim drugo, već pitajte predsednika lično, jer po njemu mi smo bolji i od Belgijanca, i od Austrijanaca… Smeška se Vučić, aplaudira nekolicina najvatrenijih fanova, čak se i gradonačelnik stidljivo nasmešio i hrabro pogledao predsednika u leđa…

I taman krenula pobednička muzika, koja je trebala da proslavi taj trijumfalni dan ekonomskog preporoda našeg grada, i baš kada je sve trebalo da se završi u slavljeničkoj atmosferi – grupa malicioznih i agresivnih novinara počela je, ničim izazvani, da postavljaju predsedniku nesuvisla pitanja o fabrici za koju je Vučić tek postavio svež kamen-temeljac.

Predsednik je odgovarao na drska pitanja novinara mirno, staloženo, sa dobronamerno-očinskim izrazom lica kao da ima posla sa nevaljalom decom. Ali novinari se uskopistili, okuraženi Vučićevim strpljenjem, pa su postavljali sve bezobraznija pitanja u vezi s novom fabrikom ili su bezobzirno prelazili i na druge bezobrazne teme, kao što je fabrika vode, promena imena grada i sl. E tu je dozlogrdilo Vučiću, pa je onda on preuzeo inicijativu i počeo sa svojom čuvenom kanonadom argumenata koji su naprosto oduvali taj jadni novinarski atak na predsednika. Prvo je Vučić razotkrio o kakvim se tu novinarima radi i za čije interese oni rade, a onda je preformulisao njihova pitanja u ono što su novinari, u stvari, hteli da pitaju, ali nisu smeli ili su krili svoje podle namere iza lažnih pitanja. Postrojio je Vučić te novinarčiće ispred sebe i očitao im lekciju koju će dugo da pamte i o kojoj će da pričaju i svojim unucima, a verovatno će o ovoj predsedničkoj besedi imati i struka šta da da kaže pa će Vučićeva apologija (u rangu Odbrane Sokratove) biti ovekovečena u udžbenicima i priručnicima za mlade naraštaje.

I tako, dobri moji sugrađani, završena je još jedna epizoda iz Vučićevog serijala Bolji život u kojem postoje samo srećni ljudi… A vi ste, hteli ne hteli, bili statisti u ovom političkom igrokazu koji, prema scenariju, mora imati srećan kraj… A kako i da ne budete srećni i zadovoljni kada znate da nas čeka svetla budućnost u kojoj ćemo zarađivati lepe plate, imati vodu za piće, jeftino se grejati, itd. Zato predlažem da se u ime bolje budućnosti okupimo na glavnom gradskom trgu ispred Skupštine i tu sreću podelimo sa našim gradonačelnikom. Jer nije važno da li si iz Zrenjanina, Petrovgrada ili Velikog Bečkereka – važno je da veruješ i da se nadaš u bolji život sa ostalim srećnim ljudima.

(Autonomija / izvor fotografije: snimak N1)