Skip to main content

ZLATKO JELISAVAC: Blokada prošlosti

Utočište: Nacionalizam 06. јун 2014.
4 min čitanja

Suočavanje sa prošlošću… Kako se suočiti sa nečim što je prošlo, a predstavljalo je, ako se nije zaboravilo, bitan segment ili pak i odrednicu društveno-političkog sistema u kome smo živeli? Zaborav je čudo i danas smo svedoci forsiranja ovog stanja kao „neophodnog“ da bi se uspostavila neka nova pravila društveno-političke igre. Nove političke elite se uzdaju u zaborav kod građanki/građana nadajući se da će tako prevazići sopstveni teret prošlosti i navesti nas da im poverujemo u njihove „dobre namere“. Nivo razvijenosti građanske svesti odnosi se i na to dokle ona dobacuje u prošlost, to jeste koliko se seća… Ako bismo po ovome analizirali stanje svesti građana u Srbiji, onda bismo došlo do zaključka da smo zlatne ribice, jer mi ne da se ne sećamo šta je bilo pre dvadeset godina već ne znamo ni šta se desilo pre godinu dana ili i kraće. Neverovatno je kako neki političar može da ostvari dobar izborni rezultat s obzirom na svoju blisku prošlost, gde se zalagao za sasvim druge vrednosti od onih koje sada propagira, ali to građanima očigledno ne smeta ili se pak naprosto ne sećaju šta je dotični radio i za šta se zalagao.

Naravno, ovde je na delu i tzv. ribanje prošlosti, gde se određene škakljive situacije i kompromitujući događaji za neke dotične političare naprosto postavljaju u drugačijem kontekstu; ako ne možeš već da nateraš ljude da zaborave, onda se trudi da neki događaj predstaviš u drugom svetlu sa različitim okolnostima – kao da je moto dobrog dela naše političke elite. Neki od njih su toliko bezobrazni i bahati da se na prošlost i ne obaziru ili čak na nezgodna pitanja odgovaraju sa tipičnim domicilnim prezirom: „ E pa šta i ako jesam“ – uzdajući se valjda u to da su bahati i bezobrazni, iz nekog razloga, kod nas popularni i građani ih vide kao „ljude iz naroda“. Što su bezobrazniji i bezobzirniji u svojim izjavama – setimo se SRS-a i njihovih bivših lidera koji sada vode SNS – to su bili popularniji i moćniji in vivo.

Svašta su neki političari dopuštali sebi, pa i da vređaju druge na nacionalnoj, rasnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi i ne da za to nisu odgovarali nego su i danas na bitnim funkcijama. Nažalost, znamo da učinak ove „retorike“ kod nekih političara nije ostao samo na rečima, to jeste oni su direktno podstrekivali na progone, pljačku, ubijanje i uništavanje imovine. Danas kada ih priupitate za te njihove izjave oni obično odgovaraju uvređeno i sa indignacijom odbijaju takve „insinuacije“ ili pak optužuju da su ih drugi „izvadili iz konteksta“ i namerno zlonamerno protumačili, a često možemo čuti od tih istih političara kako više ne treba da se vraćamo u prošlost nego da se okrenemo ka budućnosti. No, nema srećne budućnosti sa takvim teretom prošlosti koji su nam nametnuli prvenstveno političari, a sa njima i svi oni koji su ih podržavali iz raznoraznih razloga – a ima ih i na fakultetima, i u vojsci, i u policiji, i u crkvi itd – i radi sopstvene svesti/savesti moramo se pozivati na prošlost i ukazivati na sramne odluke i postupke nekih političara. Šta je tu sporno? Po čemu su zlopamtila oni koji se sećaju svakojakih nepodopština političara, akademika, vojnika, policajaca, popova? Zašto je to nepatriotski ili politički nekorektno? Pa izvin’te molim vas, ali po čemu ste vi to bolji ili drugačiji od bilo koga drugogo građanina? Međutim, znamo da se ovakva pitanja kod nas retko postavljaju, a još ređe su situacije da je neko i odgovarao za svoje postupke (mislim na političke elitu i svu onu bulumnetu njihovih vernih pratilaca), a o „verbalnom deliktu“ i da ne govorimo… U Srbiji nije uspela da zaživi ni lustracija, kao najblaži oblik kazne za političare koji su se ogrešili o sopstvene građane, a koja podrazumeva samo privremeno udaljavanje sa javne scene i zabranu bavljenja javnim funkcijama na određeno vreme. Srbija je društvo koje beži od prošlosti, a društvo koje se boji svoje prošlosti beži i od sopstvene budućnosti.

E sad, što ja sve ovo vama napriča? Pa zbog poplava… Jeste da su prošle i da želimo malo da odahnemo od te teme, ali ne ide. Zašto? Pa upravo radi zaborava i našeg suočavanja sa prošlošću! Poplava je dokaz da ukoliko ne vodiš računa o prevenciji i pravovremenoj odbrani od ove elementarne nepogode, onda ćeš uvek imati isti problem. Naprosto, prirodne sile će nas opet iznenaditi i voda će da provali upravo na najslabijim mestima koja smo zaboravili da osiguramo. Ukoliko ne izvučemo neku pouku iz onoga šta se desilo i nepreuzmemo odgovornost onda će prošlost da nas još jače udari; nije to fraza ili zlonamerno gunđanje već se ovde radi o svesti da je prošlost sastavni deo našeg života i da je ne možemo zakopati ili promeniti kako to nama odogovara. Poplaviće nas opet, kao voda, ako je ne razumemo ili ako pokušamo da je zaboravimo. Evo vam nove političke elite (kako se ponašala u vreme poplava i kako danas izbegava odogovornost) kao idealnog primera ribanja prošlosti ili pak namernog zaboravljanja i to stvari i događaja koji su se desili u našoj neposrednoj prošlosti. Predstavnici nove vlasti negiraju događaje ili svoje izjave od samo pre nekoliko dana i na taj način pokušavaju da prikriju svoju nesposobnost i neznanje. Još je tužnije što pojedini mediji – a sve ih je više – podržavaju političko izbeljivanje prošlosti i što spovode autocenzuru kako bi pokrili brljotine političara.

Zaboravljati znači i pristajati na onu verziju prošlosti koja odgovara vlastodršcima ili pak onima koji bi morali da odgovaraju upravo zbog grehova iz prošlosti; zaboravljati znači izbegavati odgovornost. Da smo bolje promišljali prošlost ili da smo bili kritičniji prema njoj, verovatno ne bismo imali ovakvu vlast kakvu sada imamo. Koliko je važno sećati se toliko je bitno imati i kritički stav prema onome čega se sećamo inače će nam se desiti – kao što nam se i događa – da nas nekadašnji najveći mrzitelji evropskih vrednosti danas ubeđuju kako oni žele u EU ili kako oni nikada nisu bili za cenzuru medija i sl. Sve to vlast može da nam radi jer manipuliše našom prošlošću i ubeđuje nas da jeste ono što nije i obrnuto, a mi to prihvatamo, jer ili se ne sećamo ili se nekritički odnosimo prema prošlosti. A kao što rekoh, nema nama budućnosti ako ne razumemo sopstvenu prošlost.

(Autonomija)