U nekoliko kuća uskih ulica pod samim bedemima jajačke tvrđave život je ovih novembarskih dana vrlo bujan. U njima, pored druga Tita, žive i rade drugovi Kardelj, Ranković, Pijade i drugi. Oni pripremaju projekte odluka za drugo zasjedanje AVNOJ-a. Osim toga, njima dolaze mnogi drugovi na razgovor i diskusiju o raznim pitanjima. Na primjer, tih dana se mnogo diskutovalo o položaju Bosne i Hercegovine u jugoslovenskoj federaciji. Bilo je drugova koji su s početka mislili da Bosna i Hercegovina treba da bude autonomna pokrajina. Oni su polazili od ovoga: naše federativno uređenje je državnopravni izraz nacionalne ravnopravnosti, pa prema tome koliko nacija, toliko federalnih jedinica. Pošto nema bosanske nacije, onda ne može biti ni posebne bosansko-hercegovačke federalne jedinice, nego samo autonomna pokrajina Bosna i Hercegovina.
Međutim, takvo mehaničko rješenje krilo je u sebi ozbiljne političke opasnosti. Jer, odmah se postavilo pitanje: kojoj od federalnih jedinica pripojiti Bosnu i Hercegovinu – Srbiji ili Hrvatskoj? Pripojiti je ma kojoj od ovih dviju, značilo bi izazvati niz sumnji kod Hrvata odnosno kod Srba, a pogotovo kod Muslimana. Takvo rješenje bilo bi i netačan i politički štetan odgovor na ono zlosrećno pitanje: „Čija je Bosna, srpska ili hrvatska?“ koje su potrzali velikosrpski i velikohrvatski šovinisti i time trovali odnose između Srba i Hrvata. Muslimani, u većini nacionalno neopredijeljeni, vidjeli bi u takvom rješenju opasnost da će biti nasilno gurani ili u Srbe ili u Hrvate. To bi moglo dati maha njihovim reakcionarima da razviju aktivnost za „spasavanje Muslimana“. Zbog toga je takvo rješenje bilo odbačeno.
(Rodoljub Čolaković o ZAVNOBIH-u: Borba za status BiH u budućoj federaciji, Abrašmedia)

Čitam isečak iz Čolakovićeve knjige “Zapisi iz oslobodilačkog rata” i nešto mislim: pa gde su nestali ovakvi ljudi kao što je bio Rodoljub Čolaković? Među našim današnjim “intelektualcima” retko se mogu čuti tako odmereni stavovi o nacionalnom pitanju koji razumeju osetljivost, ali i opasnost specifičnosti položaja jednog naroda (Muslimana), prema kome su razni velikonacionalisti konstantno gajili razne pretenzije. Za srpske intelektualne “gromade” tipa Dobrica Ćosić & co, pitanje Bosne i položaja Muslimana/Bošnjaka isključivo je srpsko pitanje, gde o samostalnoj državi BiH nema i ne može biti govora jer je Bosna oduvek bila srpska, a Muslimani nisu ništa drugo nego versko-moralno posrnuli Srbi koji su prešli u islamsku veru (“poturica je gori od Turčina”). Sa druge strane, za hrvatske intelektualce, modela književnika Ivana Aralice, Muslimani su hrvatsko “cvijeće” koje može da živi i raste samo na hrvatskoj zemlji. Naravno, bilo je i muslimanskih nacionalnih “teoretičara” koji su svojim idejama samo davali alibi velikonacionalistima da pokažu kako su Muslimani opasan “element” u korpusu srpskog ili pak hrvatskog nacionalnog bića.

Naravno, meni ne pada na pamet da izvodim genealogiju nacionalnog pitanja Muslimana/Bošnjaka, niti pak bilo koje druge nacije, ali u rečima Rodoljuba Čolakovića vidim tu senzibilnu svest čoveka koji uviđa problematiku Bosne kao takve, a ne samo poteškoće oko formiranja nove države u kojoj su i Muslimani trebali imati jednak status sa ostalim narodima Jugoslavije. I među tadašnjim partizanima/komunistima bilo je trvenja oko nacionalnog prestiža, a osobito je pitanje nacionalnog identiteta Muslimana bilo tema oko koje su se sporili srpska i hrvatska strana, i to Čolaković i opisuje u svojim “Zapisima”, i da bi se napravilo neko rešenje tadašnji komunisti su na zasedanju ZAVNOBIH-a se odlučili za formiranje republike BiH gde bi i Muslimani bili ravnopravni sa ostalim “većinskim” narodima. Ova ideja nije odmah zaživela jer je otpor srpko-hrvatske strane bio žestok pa su se Muslimani određivali kao Hrvati ili Srbi islamske veroispovesti, ali kasnije su ipak dobili status naroda i tako je problem njihovog identiteta konačno rešen.

No, za velikonacionaliste ovo je bio šamar za njihove apetite i oni su svoju ozlojeđenost preneli i na neki mlađi naraštaj koji su u stvaranju muslimanske nacije videli direktnu provokaciju za njihov srpsko-hrvatski identitet. Kako su se ove okorelo-stare nacional-intelektualne gromade obračunale sa problemom “nepodobnih” nacija, odlično se vidi u dokumentu “pomirenja “ starih i novih nacional-teoretičara u vidu Memoranduma SANU, koji je i otvorio Pandorinu kutiju međuetničke mržnje. Utihnuli su i nestali glasovi razuma, a veliko-nacionalini drekavci su krenuli da propagiraju svoje umobolne ideje. Svima nam je dobro poznato šta su te “nove” ideje donele svim narodima na prostoru ex Jugoslavije: rat, zločine, uništavanje, siromaštvo, nacionalni primitivizam i mržnju.

Devedesetih, dok smo demonstrirali protiv režima Slobodana Miloševića, često sam slušao priče o intelektualnoj eliti koja će uz onu “ekonomsku”, koja dolazi iz inostranstva (popularna emigracija), preuzeti “novu” Srbiju i povesti je u bolju budućnost. Skeptičan sam bio prema tim pričama, kao i ljudima koji su ih širili, jer su uglavnom i dolazile iz usta veliko-nacionalista koji su Slobi najviše zamerali što je “komunista” i što je izgubio “srpske teritorije” u tek minulim ratovima. I kada je Sloba pao i došla ta nova Srbija najedanput je bilo jasno da intelektualne elite naprosto nema – čast izuzecima – a da su tzv. intelektualci tipa Vojislav Koštunica ustvari ti nosioci tranziciono-moderne Srbije. Šta je ova nova-stara elita napravila, mogli smo da vidimo i proživimo ovih poslednjih desetak godina, to jeste od 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić koji je bio jedini pravi intelektulac sa vizijom slobodne i demokratske Srbije i koji nije želeo da se zavarava nacionalističkim iluzijama, ali za to je platio glavom… A mi, građanke i građani, plaćamo cenu za našu naivnost i glupost.

Današnja Bosna je slika i prilika bolesnih ambicija velikonacionalista… U Bosni više nema Bosanaca već Bošnjaka, Srba i Hrvata i svako vuče na svoju stranu. Međutim, ne razumeju te naci-vođe da je Bosna “prkosna od snova” i da ona živi u srcu svakog pravog Bosanca, ma gde oni bili. Živela je ona kod Maka Dizdara, Branka Ćopića, Skendera Kulenovića, Ive Andrića – intelektualaca kojima ova današnja naci-buranija ne može ni prići. Ako, proći će i vaše, ničija nije do zore gorela, pa će opet biti Bosne lepe, prkosne, srebrne. A do tad je sanjamo i nekome smo nada i svetlo, a nekome noćna mora i tama. Šta ćeš, takvi smo ti mi Bosanci iz tamnog vilajeta…

(Autonomija)