Vojvođani već dvadeset godina ne samo da stalno siromaše, već im se život toliko urušava da sve češće pokušavaju sebi da oduzmu život.

Danas se u Vojvodini svakog dana neko ubije, a nekih dana i po dvoje. U Novom Sadu svakih deset dana događa se po jedno samoubistvo, a na jedan suicid dolazi dvadeset pokušaja. Od šest do osam ljudi pogođeno je svakim samoubistvom, a muka izjeda svaki naredni dan onima koji ostaju iza nesrećnika.

Svake godine u Srbiji samoubistvo počini oko 1.500 osoba, i po toj crnoj statistici zauzima 13. mesto u svetu – gotovo polovina se dogodi u Vojvodini, gde stopa samoubistava spada među najviše u svetu. Dok je na teritoriji naše zemlje na 100.000 stanovnika, stopa suicida 17,3, u Vojvodini je ta strašna brojka čak 22,5.

Dogorelo do nokata!

Nakon nedavnog zatvaranja beogradskog SOS centra, novosadski Centar za emotivnu podršku i prevenciju samoubistava “Srce” ostao je jedini u čitavoj Srbiji.

– Osnovani smo dok je trajao rat na prostorima bivše Jugoslavije i u to vreme smo se najviše bavili ratnim traumama. I danas još ima poziva ratnih nevoljnika, ali je sve više poziva u pomoć i iz mnogih drugih razloga sa čitave teritorije bivše Jugoslavije. Među njima, najviše je iz Vojvodine! Od 1991. godine broj poziva u Centru “Srce” je u stalnom porastu. Od početka, pa do kraja ove godine, ako se nastavi ovakvim tempom, očekujemo preko 4.000 poziva. Dogorelo je do nokata, ljudi sve više pucaju – reči su volonterke Centra “Srce”, master psihološkinje Slavice Ranisavljev, jedne od 40 mladih volontera obučenih i spremnih da slušaju vapaje za pomoć.

– Hrpa je različitih razloga za pokušaj samoubistva, ali gotovo da je zajednički imenitelj svih – sveopšta usamljenost i beznađe. Egzistencijalni problemi zauzimaju vrlo visoko mesto u toj gomili razloga. Sve više ljudi ostaje bez radnog mesta, posla je sve manje i iz te situacije ne vide izlaz.

I bogati plaču, ali…

I bogati plaču, ali neki problemi se i te kako mogu rešiti pomoću novca, čak i zdravstveni. Lekovi su nužni, a koštaju mnogo i skupi pregledi u privatnim ordinacijama često su jedini izlaz u haotičnom zdravstvu ove zemlje. Novac možda ne donosi sreću, ali je sigurno da lišava mnogih briga , omogućava samostalnost i daje mogućnost izbora.

Generacija ljudi koji imaju oko 50 godina najviše je pogođena tranzicijom, jer su mnogi imali valjan posao, koji im je pružao mogućnost kakvog-takvog preživljavanja. Sada su, ostavši bez posla, izgubili i to malo parče sigurnosti. Iznenađeni su i u šoku, jer su posle toliko godina čestitog rada sada na ulici. I sve to bez nade da će se, bar kad je posao u pitanju, bilo šta promeniti. Žene su ostale bez, često teško izborene, materijalne nezavisnosti. Muškarci, navikli da izdržavaju porodicu, kada ostanu bez posla sebe vide samo kao teret i nekog od koga nema nikakve koristi, ko nema nikakvu funkciju u familiji.

– U poslednjih 20 godina ratovanja, inflacije, siromašenja, zatvaranja fabrika, propadanja, političkih previranja i nesigurnosti ljudi, ne znaju više u šta da veruju. Niotkuda spasa, izgubljeni su, osvrću se, iza njih tama, a pred njima siromaštvo sve veće i veće. Godinama nagomilavani stres i pritisak se povećaju, a sve to dovodi do toga da nas sve više ljudi zove za pomoć. Narastaju uslovi za sve veće beznađe, koji mogu dovesti do ideje da je jedini izlaz pokušaj samoubistva. Ljudi koji nas zovu često se pravdaju, izvinjavaju se što više ne mogu, kao da sami sebi ne veruju da su do toga došli – kaže Slavica Ranisavljev.

Svedoci smo da se ljudi sve češće odlučuju da javno demonstriraju odluku o pokušaju samoubistva. Na televiziji se, sad već svakodnevno, prikazuju gotovo direktni prenosi pokušaja suicida.

– Neko to pokuša da uradi javno i želi da pokaže svima da se na takav korak odlučio, jer ima utisak da ga niko ne sluša. Čovek viče kad ga niko ne čuje! – upozorava Ranisavljev.

Jedina kontrola – kontrola nad životom

– Takvi ljudi imaju potrebe da ih se vidi i čuje! Patnja im je prevelika, a jedino nad čime imaju kontrolu jeste njihov sopstveni život. Sve ostalo ne zavisi od njih. Ljudi žele da kažu – vidite šta me je pritislo, ja moram tako da postupim! Društvo je postalo neosetljivo za probleme, najčešće egzistencijalne, “malog” čoveka. Ukoliko takav čovek želi da skrene pažnju, on se odluči, jer smatra da tako mora i da je jedino efikasno ako jasno, glasno i javno demonstrira svoje nevolje. Jer, oseća da niko na njega ne obraća pažnju dok nekim do sada uobičajenim i “legalnim” putem traže bilo kakvu pomoć, recimo preko Centra za socijalni rad, često i suda, policije… Oni smatraju da jedino sila i televizija mogu da im reše problem! Mnogi koji to posmatraju vide da se tako rešavaju nevolje, tek kad se na sebe skrene javna pažnja, jer sve dok mnogo ljudi ne bude uvučeno u slučaj, država i njene institucije ne reaguju! Država, pak, ne sme da rizikuje da se ne uključi u sve to, pa okupi ekipu stručnajaka i uključi kamere, jer bi u protivnom, zbog nereagovanja, došlo do teške osude čitavog društva, a ne samo pojedinca. TV prenos pokušaja samoubistva izuzetno je opasan, ne zato što se nekom daje ideja o samoubistvu, već što se prikazuje opcije na koji način se to može uraditi! – ističe Ranisavljev.

Telefon, mejl, sajt

Besplatan telefon “Srca”: 0800 300 303
Kontakt telefon: 021 66 23 393
email: vanja@centarsrce.org
sajt: www.centarsrce.org

Diplomirani psiholozi i medicinari, kao i studenti pomoć pružaju 365 dana u godini od 14 do 23 sata.

Vršnjačko nasilje ostavlja trajne posledice

U vremenu kada je i vršnjačko nasilje sve češće i u Vojvodini, alarmantno je saznanje, potvrđuju istraživanja, da nasilje među adolescentima ostavlja trajne posledice i direktno je povezano sa povećanjem broja samoubistava. Veliki procenat maltretirane i omalovažavane dece, kad odraste pokuša da se ubije. Ranisavljev opominje da se pozivi u pomoć mladih ljudi, koje maltretiraju često stariji drugari u školi, moraju ozbiljno shvatiti, jer oni, na žalost, nemaju kome da se obrate. Ko i kako, osim policije, može da opomene siledžije, a da se oni ne ogluše o te opomene. Roditelji i škola očito ne mogu da izađu na kraj sa siledžijama. Agresivno ponašanje vuče korene iz porodice, a ne, kako se pogrešno smatra, prvenstveno zbog lošeg uticaja medija. Jer, svi gledamo televiziju i čitamo novine, a nismo svi skloni agresivnom vladanju i oponašanju huligana.

Grad i Pokrajina gluvi

Centar “Srce” je smešten u jednu skučenu prostoriju i nema uslova za direktan kontakt sa onima kojima je pomoć neophodna. Grad iznajmljuje prostor Centru po povlašćenoj ceni, druge pomoći nema. A, ni novosadska ni pokrajinska vlast, za 21 godinu, koliko “Srce” postoji, nisu imali razumevanja niti volje da pomognu Centru čak ni obezbeđivanjem boljih uslova za rad. “Srce” ima uslove samo za pružanje telefonske pomoći (na žalost preko samo dve linije), otvorena je i mejl adresa, a postoji i mogućnost četovanja, što je umnogome olakšalo mlađim korisnicima ovakve vrste pomoći. Za noćnu službu, iako za njom ima i te kako potrebe – teško je u tom stanju dočekati svitanje – na žalost još uvek nema mogućnosti.

Zašto sam ubijao?!

Centru “Srce” se još uvek javljaju i osobe s ratnim traumama, koje su učestvovale u ratnim sukobima u Bosni, Slavoniji, na Kosovu… Zovu i oni koji su svojom ili tuđom voljom učestvovali u ex YU ratovima, sami se latili oružja ili bili mobilisani, kao i ljudi koji su izgubili članove porodice i prijatelje. Mnogi ne mogu da se pomire s tim da su ubijali… Svi koji se javljaju prvo govore o strašnom iskustvu i pitaju se da li je vredelo i zbog čega, preispituju tadašnje ideale sa kojima sada ne mogu da se nose. Teško im je da prihvate sebe takve i drugačije. Polovina njih nije ni znala kuda ide, neki su otišli iz patriotskih razloga, da brane svoje, a nisu bili spremni, nisu očekivali klanicu… Država Srbija zvanično nije učestvovala u ratu, ne priznaje da je bilo rata na Kosovu, a mnogi su se osakaćeni vratili… Oni teško pronalaze sopstveni unutrašnji mir.

– I dvadeset godina nakon rata, opšte obesmišljavanje i survavanje socijalnih, materijalnih i svakih drugih prilika, kriza i nemaština se nastavljaju i nikako da izađemo iz teškog vremena. Kada bi bar ljudi mogli da znaju da te nevolje imaju neko oročenje, pa da znaju dokle treba da izdrže… Ili bar da današnje teško ostane toliko teško i sutra, a ne da se, kao što se ovde dešava, svakim danom povećava – kaže Ranisavljev i poručuje da volonterski rad u “Srcu” može da spase i promeni život mnogima koji sa ovim ne mogu sami da se izbore, jer razgovor pomaže.

Ovi mladi i hrabri ljudi pružaju emotivnu podršku osobama u krizi ili u neposrednoj opasnosti da sebi oduzmu život. Oni se trude da ublaže ljudsku nesreću usamljenost, očaj i depresiju.

Branislava Opranović (Autonomija)