Učešće žena u politici ne bi smelo da bude puko praćenje smernica Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji kaže da participiranje žena i muškaraca treba da se uravnoteži na svim nivoima donošenja odluka. Ipak, jasan primer kako stvari funkcionišu na političkoj sceni Srbije, nedavno je dao novoizabrani gradonačelnik Novog Sada, Žarko Mićin. Predstavljajući svoj tim od jedanaest većnika, istakao je da je ponosan “jer ga čini čak sedam pripadnica lepšeg pola”, za koje misli da će biti stub gradske kuće. “Žene su lojalne, žene su odgovorne, žene su sjajni saradnici”, rekao je Mićin tom prilikom.

“Nazivajući saradnice ‘lojalnima’, čovek je sa najviše funkcije insinuirao njihovu poslušnost i bespogovornost”, kaže Tamara Maksić, poslanica ZLF-a u Skupštini Vojvodine. Ona objašnjava da Mićin “čak i u političkom životu doživljava žene kao stub nekakve kuće, kroz rodnu ulogu koju im je namenio patrijarhat”.

Ništa bolje nije ni na nižim nivoima odlučivanja.  U manjim sredinama je pravilo da se supruge, rođake i kume “lidera” lokalnog odbora neke partije formalno učlane, bez da ikada utiču na kreiranje javnih politika, pa čak ni onih namenjenih ženama. Jasnu sliku o njihovom političkom angažmanu daju sednice lokalnih skupština gde odbornice stranaka na vlasti ne učestvuju u raspravama, a prilikom glasanja ruku podižu po komandi predsedavajućeg. Ni odbornice opozicije često ne prisustvuju sednicama lokalnih skupština, retko učestvuju u raspravi, a primetna je i praksa da odmah nakon konstituisanja skupštine daju ostavke na svoja odbornička mesta, koja automatski zauzimaju sledeći muškarci sa liste.   

Nema suštinskog dijaloga

Odbornica Pokreta za zdravu Pazovu, dr Aleksandra Patenković, u lokalnu politiku je kročila iz ekološkog udruženja.

“Već na prvoj, konstitutivnoj sednici sam morala da postavim pitanje zašto se ne poštuje zakon o rodnoj ravnopravnosti, jer je čak i meni – novoj u toj ulozi, jasno da ne smeju svi izabrani članovi opštinskog veća, kao i predsednik opštine i njegov zamenik, da budu muškarci”, za VOICE kaže Patenkovićeva.

Navodi da na sednicama nema suštinskog dijaloga, da je retorika gruba a često i šovinistička. “Predsednik Opštine Stara Pazova moje ime ne izgovara, već me oslovljava sa ‘Gospođa’, čime mi svaki put uskraćuje i pravo replike, što zabavlja ostale odbornike, ali i odbornice vladajuće većine. Ovo dosta govori o našem mentalitetu i poštovanju rodne ravnopravnosti.” 

Da Srbija ima političarke “koje će ispraviti ovu nepravdu”, i da neće biti zemlja u kojoj će se ženama “pridavati osobine poželjne za sprovođenje najgorih politika”, uverena je Tamara Maksić.

Da li je feministička doktrina dovoljno snažan odgovor na uticaj duboko ukorenjenih patrijarhalnih stereotipa, i šta sve stoji na putu srpskim političarkama u toj borbi?

Teorija kaže da je za rodnu ravnopravnost važan proces tzv. urodnjavanja zakonodavstva. Reč je o integrisanju rodne perspektive u zakonodavstvo, pre svega u oblastima koje naznačava Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, ratifikovana u socijalističkoj Jugoslaviji. U tom smislu je Srbija, kao pravna naslednica Jugoslavije, obavezna da svim odgovarajućim sredstvima koja joj stoje na raspolaganju, bez odlaganja, sprovodi politiku otklanjanja diskriminacije žena; da usvoji odgovarajuće zakonske mere, uključujući i sankcije, i da obezbedi efikasnu pravnu zaštitu žena od svakog oblika diskriminacije.

Suština učešća žena u institucionalnoj politici je da utiču kako na način na koji se postavljaju politička pitanja  – iz rodne perspektive a ne samo po partijskom diktatu – tako i na predloge njihovih rešenja. Da li to rade samo političarke – feministkinje? A opet, da li je srpska političarka koja se bori za prava žena ujedno i feministkinja? Ako nije, da li zalaganjem za prava žena kao ljudskih prava, samo pokazuje koliko su zapravo žene ugrožene kada je potrebno boriti se za prava koja im Ustav Srbije i usvojene međunarodne konvencije svakako garantuju? Ako se pak deklariše kao feministkinja, da li svoje delovanje uopšte može da usmeri u pravcu ukidanja postojećih rodnih odnosa moći – gde su muškarci privilegovani, s obzirom na to da mora da postupa u skladu sa odlukama političke partije kojoj pripada, i čiju su politiku i program u najvećem broju slučajeva kreirali i pisali muškarci?

Istraživanje Aleksandre Mališić, aktivistkinje i medijske koordinatorke BEFEM-a, “Ko i kako predstavlja žene: analiza programa relevantnih političkih partija”, ukazalo je na ulogu koju političke partije imaju na oblikovanje života žena.

Rađanje i tradicija u fokusu stranačkih programa

“Onda kada partije izaberu da promovišu određene interese žena, postavlja se pitanje da li partije ističu one interese žena koji pogoduju partijskim interesima i mogu da mobilišu konkretno biračko telo”, piše Mališićeva.

U svom političkom programu, SNS se ženama najviše bavi na nivou rađanja i čuvanja dece, što je “imperativ svake politike i uslov opstanka nacije i države”.

Dveri se ženom bave kroz promišljanje potreba tradicionalne porodice, utemeljene na braku muškarca i žene, čija je osnovna funkcija reprodukcija. Ipak, prepoznaju teret brige o porodici i deci, a posebno se zalažu za podršku majkama koje studiraju, te Mališićeva zaključuje da se “ova stranka konstantno kreće od krajnjih desnih, konzervativnih i antifeminističkih pozicija, do progresivnih i bliskih feminizmu”. 

Zavetnici se u svom programu takođe bave porodicom u vezi sa “opstankom našeg naroda”, a sve mere podrške porodici izražene su rodno neutralno.

Na sajtu DS-a Mališićeva je pronašla stariji program, u kojem se podrška porodici ogleda kroz “ekonomsko vrednovanje odgovorne uloge majke i domaćice”. U novijem programu, žene koje su posebno apostrofirane su majke – preduzetnice i poljoprivrednice, kojima se obećava minimalna zarada u periodu porodiljskog odsustva.

Novi DSS u svom programu ženu vidi samo kao majku, čak i kada predlaže neke mere koje prepoznaju žene i na tržištu rada.

Program SSP-a se ne bavi posebno rodnom ravnopravnošću, ali prepoznaje jednakost na osnovu pola i roda, kada garantuje poštovanje građanskih prava i sloboda.

SPS se u svom programu obraća podjednako i ženama i muškarcima, predviđajući niz socijalnih mera koje bi trebalo da “motivišu mlade da zasnivaju porodicu i rađaju decu”. Iako prepoznaje interese žena kao majki, izričito tvrdi da je briga o deci odgovornost i muškarca, “čime se SPS približava feminističkim ciljevima prevazilaženja tradicionalnih uloga žena kao majki čija je jedina uloga u okviru porodice”, smatra Mališićeva. 

Za razliku od svih drugih stranaka, ZLF tvrdi da “ne predstavlja samo tradicionalne porodice, već i mešovite, istopolne i razne druge oblike zajednica”, te obećava da će svi, bez razlike, biti obuhvaćeni državnim politikama stanovanja. Takođe, ublažava tradicionalne predstave o ulozi žene, stavom da majčinstvo ne treba da bude prepreka ženama da svoje potencijale razvijaju i u drugim oblastima života.

Prema ovom istraživanju, Dveri su zapravo partija koje temi reproduktivnog, fizičkog i mentalnog zdravlja žena posvećuju nesrazmerno veću pažnju u odnosu na druge stranke. Ipak, ulaze u kontradiktornost kada ističu pravo žene na “privatnost, poverljivost informacija i saglasnost za sve intervencije koje se odnose na njihovo zdravlje”, a kad pišu o abortusu, iznose stavove koji se mogu čitati kao “politike ograničavanja postojećih prava žena”, ili kada seksualno obrazovanje predstavljaju kao vid prevencije seksualnog nasilja nad ženama, ali pod uslovom definisanja konzervativnog obrazovnog programa. Jedina su stranka koja predlaže rešenje za menopauzu, čime zapravo zastupaju feminističke interese.

“Dinamičnost pozicioniranja je najviše uočena kod Srpske stranke Dveri, koja simultano predstavlja i antifeminističke i feminističke interese žena”, zaključuje Aleksandra Mališić, postavljajući dva ključna pitanja, u cilju boljeg razumevanja političkog predstavljanja žena u Srbiji: prvo, na koji način predstavljene žene opisuju sopstvene interese i kako vide svoju ulogu u društvu, i drugo, kakvi su stavovi političkih partija i da li postoji ideološka podudarnost njihovih stavova sa predstavničkim tvrdnjama u programima?

Nisu sve žene koje učestvuju u institucionalnoj politici Srbije po automatizmu i feministkinje. Moguće je da većina njih smatra da jesu, jer je zbog svoje složenosti teško nedvosmisleno definisati pojam feminizma – on je istovremeno i ideološki, i istorijski, i reformatorski, i akademski, i revolucionaran, i aktivistički. Nemogućnost definisanja pojma trebalo bi da otvara prostor za kreativnu razmenu ideja unutar feminističkog delovanja.

Duboko ukorenjeni patrijarhalni obrasci

Natalija Simović, koordinatorka Autonomnog ženskog fronta koji deluje pri ZLF-u, smatra da je u javnom prostoru potreban afirmativniji pristup pojašnjavanju pojma feminizam i sinergijsko delovanje između, s jedne strane, profeministički orijentisanih aktivistkinja i aktivista, i političarki, novinarki, istraživačica i akademkinja s druge, jer svako od njih ima svoju ulogu u borbi protiv desničarskih ideologija i retrogradnih tendencija. Za VOICE kaže da biti feministkinja nije nužni preduslov za članstvo u AŽF-u, ali da to jeste mesto na kome se, učeći o feminističkim praksama i razvijajući žensku solidarnost, može razbiti skepsa prema feminizmu:

“Ključni cilj AŽF-a je da postigne veću participaciju žena u politici, ali da njihova uloga bude transformativna i ne samo broj. U tom smislu žene koje se osnažuju i deo su AŽF-a, ne bave se nužno samo ženskim pitanjima, već su stručnjakinje u raznim oblastima, u koje unose žensku perspektivu. Prostom anketom među članicama došli smo do podatka da je njih skoro 70% visoko obrazovano, uključujući 18% njih koje su doktorirale”, kaže Simovićeva. Ipak, primećuje da je veoma slaba ambicija za zauzimanje liderskih pozicija, što govori u prilog tome koliko su žene socijalizovane da a priori propituju svoje kapacitete za najviša mesta, iako poseduju neverovatna znanja i veštine.

Maja Dražić, odbornica SSP-a u Skupštini Rume, kaže da aktivinosti u okviru lokalne Ženske mreže nisu na zadovoljavajućem nivou, ali da Ženska mreža postoji i najčešće učestvuje u humanitarnim akcijama i online kampanjama. Smatra da feministički principi imaju ključnu ulogu u oblikovanju društva, posebno u preispitivanju postojećih rodnih odnosa.

“Ipak, moj rad je često usmeren ka konkretnim, opipljivim rezultatima, koji ne moraju nužno proisteći iz ideološke pozicije, već iz potrebe da se život žena u lokalnoj zajednici unapredi. U maloj sredini, kakva je Ruma, susrećem se sa duboko ukorenjenim patrijarhalnim obrascima koji zahtevaju prilagođavanje da bi me sagovornici doživeli kao ravnopravnu učesnicu razgovora. Ovo prilagođavanje se ne odnosi na odricanje od sopstvenih stavova, već na taktičan pristup – biranje trenutaka za odlučnost, upornost, ali i za otvorenost prema saradnji”, za VOICE kaže Maja Dražić.

“Nije da nismo znale u šta se upuštamo, i spremne smo za dug put promene” kaže dr Aleksandra Patenković, “jer je jednakost između žena i muškaraca preduslov za socijalnu pravdu i ekonomski razvoj”.

Gordana Momčilović Ilić (VOICE/naslovna fotografija: Pixabay)