Kada u Google pretraživaču ukucate ime ministra za brigu o porodici i uz njegovo ime dodate pojam “žene”, na ekranu će vam se pojaviti na desetine vesti o skandaloznim izjavama ovog čoveka.

Paleta tih izjava je bogata i šarenolika i ne prestaje da raste pa je pre desetak dana u nju utkan još jedan biser. “Žene su krive za negativni prirodni priraštaj u Srbiji”, glasio bi sažetak tog skorašnjeg medijskog istupa gospodina Dmitrovića.

Usledio je još jedan, onaj kojim se branio, objašnjavajući da su ga napale žene koje nemaju materinski osećaj, odnosno nemaju dece ili imaju samo jedno (ma koliko da se činilo da nas ovaj čovek ne može dodatno šokirati, on to i te kako uspešno nastavlja da radi).

Čitajući reakcije na ove vesti zadovoljno sam klimala glavom zbog činjenice da je dobar deo javnosti ministru kao odgovor ponudio takođe široku i bogatu paletu razloga zbog kojih je ženama u Srbiji odluka da imaju potomstvo u najmanju ruku otežana.

Čitajući sve te mučne primere problematičnog ponašanja države i društva prema budućim majkama, shvatila sam da se o jednoj temi ne govori mnogo, a odlična je ilustracija ovdašnjeg odnosa prema ženama koje ne samo da su odlučile da budu majke već su pre toga zasnovale svoje male biznise.

Da, govorim o spornom Zakonu o finansijskoj podršci porodica sa decom koji je i dalje diskriminacijski nastrojen prema preduzetnicama, a čini mi se da o tome dobar deo javnosti još uvek nema mnogo informacija.

U državi u kojoj je nezaposlenost i dalje jedan od gorućih problema, neke hrabre žene su našle način da svoje znanje, talenat i veštine iskoriste za kreiranje svog malog ili malo većeg biznisa. Usudile su se da u društvu koje i dalje opsedaju duhovi socijalizma započnu nešto svoje, registruju firmu, zaposle svoje radnice i radnike i uredno izmiruju dugovanja prema državi.

I sve bi to bilo sjajno da ih u momentu kada te žene odluče da se osim na polju biznisa ostvare i u ulozi majke, njih ova države ne zaskoči pomenutim zakonom koji ih višestruko diskriminiše. Zakonom koji ih direktno kažnjava zbog smelosti da se upuste u preduzetničke vode.

Jer, kako biste drugačije objasnili činjenicu da sporni zakon, čak ni nakon skorašnjih izmena, mame preduzetnice ne tretira na isti način kao druge zaposlene mame.

Najpre, način obračunavanja naknade na porodiljskom odsustvu nije isti. Dok se kod zaposlenih mama taj iznos računa sabiranjem svih plata koje su ostvarile tokom 18 meseci pre porođaja i deljenjem sa 18 radi dobijanja proseka, kod mama preduzetnica se tako dobijen prosek dodatno deli sa 1,5.

Znači, sleduje joj manji iznos nadoknade i ako ona svojim radom direktno puni budžet ove države. Ujedno, ova nadoknada ne uključuje plaćanje doprinosa, već je na preduzetnici da te dažbine namiri naknadno ukoliko želi da joj “teče staž” i da zadrži osiguranje. Istovremeno, svoju radnju, agenciju ili ordinaciju moraće da stavi u “mirovanje” i da imenuje poslovođu kojeg mora da zaposli ukoliko nije član njenog domaćinstva.

Dakle, one ne samo da prima nižu nadoknadu već je u obavezi da zaposli drugu osobu kojoj će plaćati doprinose ukoliko u svom domaćinstvu nema nekoga ko može preuzeti tu ulogu. Jako “fin” način da se dodatno kazne samohrane majke preduzetnice. A čak i da majka nije samohrana, ko garantuje da neko iz njene porodice može da preuzme ulogu poslovođe. Uzmimo na primer stomatološkinje koje u svom domaćinstvu nemaju druge stomatologe.

One su osuđene na zapošljavanje trećeg lica i dodatne troškove. Za to vreme otac bebe ne može da ide na porodiljsko odsustvo umesto mame preduzetnice jer to zakon ne dozvoljava, što, razume se, ne bi bio slučaj da je mama zaposlena po ugovoru o radu. I ne, ovde nije kraj. Ukoliko bi rodila treće i četvrto dete, mama preduzetnica ne bi imala pravo na dve godine odustva, već samo na jednu.

S obzirom na to da je do sada 17 hiljada građana potpisalo peticiju za promenu ovog zakona i da su brojna udruženja žena i roditelja glasno negodovala zbog drugih problematičnih odredbi istog, država jeste odreagovala i donela određene izmene koje su Zakon unapredile.

Deo o preduzetnicama nije ni taknut. I to vam je, dragi moji, jako dobra ilustracija odnosa države Srbije prema njenim građankama. Kao da nam poručuje “Dobra si ti, i ok je ta emancipacija, ali hajde ipak nemoj da preteruješ, nego budi ono što se od tebe očekuje – tuđa radnica, po mogućstvu na poziciji nižoj od muškarca i sa titulom koja se će se pisati i izgovarati samo u muškom rodu.” Mislite da preuveličavam? Vratite se samo na početak ovog teksta i reči čoveka koji je na čelu Ministarstva za brigu o porodicu.

Oh, da, ova država ume da bude poprilično mizogina i ne boji se da to i pokaže. I što je najtužnije, svoju mizoginu prirodu neretko pokazuje upravo u onim oblastima u kojima bi žene trebalo da se osećaju najsigurnije i najzaštićenije – trudnoća, rađanje, briga o potomstvu.

Horor priče o akušerskom nasilju, uznemirujuća pitanja na intervjuima za posao o tome da li i kada planirate dete, otkazi trudnicama i zakonski okviri poput ovih koje sam opisala samo su varijacije na jednu te istu temu u čijoj je osnovi težnja ovdašnjeg društva da ženi pokaže gde joj je mesto. Tamo gde neće mnogo da smeta, prkosi i galami, a gde će svakako da doprinosi prirodnom naraštaju ove zemlje.

Zato vam je odgovor na pitanje iz naslova identičan odgovoru na pitanje zašto se i dalje toleriše i svako drugo problematično ponašanje koje sam spomenula – može im se. Makar još uvek. Ali, ne treba zaboraviti da će biti tako samo do onog momenta dok im mi ne pokažemo da to više nije slučaj.

Pa, hajde da probamo. Svako na svoj način. Ovo je moj.

(Branislava Antović Aleksić, Danas / Foto: Pixabay)