Fond za humanitarno pravo (FHP) je u ime 78 Bošnjaka, bivših zatvorenika logora Šljivovica i Mitrovo Polje i članova porodica ubijenih u tim logorima, podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije (USS) nakon što Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije (TRZ) nije sprovelo adekvatnu istragu o ratnim zločinima u ovim logorima 1995. i 1996. godine. Ovim propustom prekršena su njihova prava garantovana Ustavom Republike Srbije – pravo na život, pravo na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

FHP je 6. septembra 2011. godine TRZ-u podneo krivičnu prijavu protiv 52 pripadnika MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije (VJ) zbog ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika, počinjenog tokom 1995. i 1996. godine nad Bošnjacima koji su nakon pada Žepe u avgustu 1995. godine prebegli u Srbiju a zatim bili zatočeni u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje. U krivičnoj prijavi je, na osnovu izjava preživelih logoraša, detaljno opisano više desetina slučajeva zlostavljanja zatvorenih Bošnjaka, od kojih su neki odmah podlegli povredama, nehuman tretman i ponižavajuće postupanje pripadnika MUP-a i VJ kao i ubistva dvojice mladića prilikom zarobljavanja. Uz krivičnu prijavu FHP je, između ostalog, predao izjave više od 70 bivših logoraša koji su preživeli torturu i nehumana postupanja i predložilo TRZ-u da ih sasluša u svojstvu svedoka.

TRZ je 8. marta 2013. godine obavestilo FHP kako je donelo odluku „da nema mesta krivičnom gonjenju prijavljenih, jer iz navoda samog podneska i svih naknadno prikupljenih podataka i preduzetih radnji, proizilazi da u njihovim radnjama nema elemenata krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika kao ni bilo kog drugog krivičnog dela iz nadležnosti ovog tužilaštva.“

FHP je naknadnom proverom ustanovio da TRZ nije kontaktiralo nikoga od predloženih svedoka. Propust TRZ da ispita žrtve i očevice prijavljenog ratnog zločina ozbiljno dovodi u sumnju da je u ovom slučaju TRZ sprovelo sveobuhvatnu, nezavisnu i efikasnu istragu, na šta ga obavezuje Evropska konvencija, Ustav i domaće zakonske norme.
Ustavnom žalbom se od Ustavnog suda Srbije traži da utvrdi da je država Srbija povredila Ustavom garantovana prava na život, nepovredivost fizičkog i pishičkog integriteta kao i pravo na jednaku pravnu zaštitu time što nije ispunila ustavnu obavezu sprovođenja adekvatne istrage o slučajevima lišenja života i u slučajevima u kojima postoji dovoljno dokaza da je došlo do fizičkog i psihičkog zlostavljanja lica. Obaveza države da sprovede efikasnu istragu proizilazi i iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja državama potpisnicama nameće obavezu da ispitaju sve događaje u kojima su osobe bile pod isključivom kontrolom državnih organa, kao i da pruže razumno objašnjenje za povrede koje su osobe pod kontrolom državnih organa zadobile.

Žalbom se zahteva i da Ustavni sud poništi odluku TRZ i da naloži sprovođenje efikasne istrage kao i da država podnosiocima žalbe isplati odštetu u iznosu od 234 miliona dinara.

Činjenice:

Nakon osvajanja Srebrenice 11. jula 1995. godine, snage Vojske Republike Srpske (VRS) su napale Žepu, drugu zaštićenu zonu UN u istočnoj BiH. Nakon pada Žepe, 30.08.1995. godine, preko 800 bošnjačkih muškaraca, civila i vojnika, u strahu za život pobeglo je preko Drine u Srbiju. Po dolasku na srbijansku obalu, hapsili su ih graničari Vojske Jugoslavije (VJ) i u grupama sprovodili do školskog igrališta u selu Jagoštica [opština Bajina Bašta] gde su popisani. Tokom procedure popisa, vojnici, policajci i civili su tukli zarobljene. Iz Jagoštice, zarobljeni Bošnjaci su u vojnim kamionima preveženi u Šljivovicu [opština Čajetina] i Mitrovo Polje [opština Aleksandrovac]. U kamionima u kojima nije bilo mesta za više od petnaestak ljudi, vojnici i policajci su uvodili po pedeset muškaraca. Usled vrućine i nedostatka vazduha ljudi su padali u nesvest, a Edhem Torlak, mladić iz Žepe se ugušio. Njegovo telo je izneto iz kamiona tek po dolasku u Šljivovicu.

Logore Šljivovica i Mitrovo Polje obezbeđivali su pripadnici MUP-a. Po dolasku u logore zarobljenici su morali da prođu kroz „špalir”. Sobe u kojima su bili smešteni bile su pretrpane ljudima. Tokom noći, policajci bi prozivali logoraše ili ulazili po njih u sobe, izvodili ih i tukli pendrecima, letvama i električnim kablovima. Neki policajci su logorašima gasili cigarete po telu, terali ih da piju vodu u koju su prethodno sipali motorno ulje. Nekoliko logoraša je seksualno zlostavljano. Policajci su svakodnevno logoraše fizički i psihički zlostavljali, naređivali su im da se međusobno tuku, da premeštaju veliko kamenje sa jednog mesta na drugo, da po celu noć trče po logorskom krugu, da rade sklekove, da stoje u dvorištu i gledaju u sunce dok ne padnu u nesvest. Od posledica zlostavljanja, u logorima su preminula četiri logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević i Nazif Krlić. Policijski inspektori i inspektori DB su ispitivali logoraše o njihovom učešću u ratu. Tokom ispitivanja, tukli su logoraše i prinuđivali ih da priznaju da su učestvovali u zločinima nad Srbima. Naročito surovo ponašanje zabeleženo je prema muškarcima za koje je utvrđeno da su bili pripadnici Armije BiH ili da su radili u administraciji Žepe.

Predstavnici MKCK su ušli u logore sredinom avgusta 1995. godine i tada su popisali većinu logoraša. Početkom decembra 1995. godine u logore su došli predstavnici Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice koji su logorašima organizovali odlazak u treću zemlju, u prvim mesecima 1996. godine.

(FHP)