Izolacija i izmenjeni uslovi svakodnevnog života trostruko su povećali broj prijava za nasilje u porodici, kažu u nevladinim ženskim organizacijama.

Problematičan način izveštavanja značajno je doprineo banalizaciji ovog problema u društvu. Dominiraju stereotipne priče prepune senzacionalističkih detalja i fotografija kojima se krši pravo na privatnost i urušava dostojanstvo. Zbog načina na koji se nasilje percipira u javnosti i nedovoljno razvijenog sistema zaštite, mali procenat žena se odvaži da prijavi nasilje, pa se pretpostavlja da je ono još prisutnije.

“Mnogo je taktika zastrašivanja zbog kojih žena i ne pomišlja da izađe iz takvog odnosa jer se plaši šta bi moglo da se desi. Neki od najčešćih razloga su pretnje i ucene sa kojima se žena suočava, na šta se nadovezuje i osećanje dubinske krivice i strah od osude okoline. Pa čak i kada žena odluči da želi da ode, mnogo je ekonomskih faktora koji je u tome sprečavaju” tvrdi koordinatorka SOS ženskog centra Ivana Perić, i ističe da psihička tortura, koja veoma često prethodi fizičkoj, trajno urušava samopouzdanje.

Dugotrajno održavani stereotipi o rodnim ulogama razlog su zašto veliki broj žena, ali i muškaraca, posmatra partnersko nasilje kao normalnu pojavu. Tako ustanovljen poredak od nje očekuje ulogu bespomoćne žrtve, a odluka o zauzimanju za svoja prava često nailazi na nerazumevanje i osudu javnosti.

Dodatni problemi čekaju žene sa invaliditetom kada je u pitanju sam postupak prijave nasilja nadležnim institucijama. Ivana Nikolić Zelić, iz organizacije za podršku ženama sa invaliditetom “…IZ KRUGA -VOJVODINA” navodi izolaciju i nepristupačno okruženje kao ključne probleme sa kojim se suočavaju te žene.

“Da bismo razumeli kakvu vrstu nasilja trpe žene sa invaliditetom mi moramo da počnemo da ih posmatramo na potpuno drugačiji način nego što je inače situacija kod nas. Žene sa invaliditetom jesu u mogućnosti da imaju partnera, da uđu u bračnu zajednicu, da planiraju porodicu i da imaju decu, što se često zaboravlja, pa ih onda i ne gledamo iz te perspektive da mogu da dožive nasilje. One mogu da imaju iste problem kao i žene bez invaliditeta”, ističe Nikolić Zelić.

“U dodatno otežanoj situaciji nalaze se i žene koje žive na selu i u malim sredinama”, smatra Dženeta Agović, aktivistkinja NVO “Impuls” iz Tutina, i dodaje da je u njihovom slučaju, pored nepristupačnosti institucija, posebno izražen i strah od osude okoline.

Često od prve reakcije koju žena dobije prilikom obraćanja bliskim ljudima zavisi da li će nastaviti svoju borbu ili pak odustati od prijave nasilja. U sigurnoj kući žrtve nasilja mogu da budu do godinu dana maksimalno, a problem je odbacivanje primarne porodice i nedovoljna podrška zajednice.

Koliki je značaj adekvatne podrške nadležnih institucija, naglašava rukovoditeljka Sigurne kuće za žene, Nada Padejski Šekerović.

„Potrebna im je podrška od prvog momenta i ta podrška mora da bude kontinuirana. Ona mora da ima nekoga koga može da pozove bilo kada. Pa čak i kada žena izađe iz sistema – ona ne sme da izađe iz sistema. Mi moramo da pratimo i upravljamo rizikom od nasilja koje žena može da doživi u nekom narednom periodu, jer rizik od femicida ili ponavljanja nasilja postoji i kada se situacija smiri”, zaključuje Padejski Šekerović.

Žrtva nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili druge osobenosti. Nasilno ponašanje ne može biti opravdano ni u kom slučaju, a odgovornost snosi isključivo nasilnik. Nasilje je zločin koji ozbiljno narušava psihičko i fizičko zdravlje žene, a u ekstremnim slučajevima vodi i do femicida – rodno zasnovanog ubistva, saglasne su sagovornice.

Zato je društveno odgovorno novinarstvo važno, jer se bavi rekonstrukcijom uzroka fenomena nasilja prema ženama, podstiče javnu debatu i poziva na odgovornost građane i institucije. Prihvatanje nasilja kao normalne pojave ostavlja trajne posledice po društvo. Složen društveni problem kakav je nasilje prema ženama, zahteva zajednički napor institucija koje će stvoriti klimu nulte toleralncije na nasilje, ali i odgovornost cele zajednice.

Katarina Mišić (Autonomija)

(Autorka je studentkinja novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, tekst je nastao u okviru medijskih radionica na “Autonomnom Festivalu Žena“ u Novom Sadu)