Nemogućnost da ponude nešto drugačije i bavljenje temama koje nameću vlasti deo su razloga za smanjenje vidljivosti levice u Srbiji. Kritika investitorskog urbanizma, s jedne strane, i sve ono što grad ili država obezbeđuju građanima iz budžeta je zapravo na neki način ugroženo i to mogu biti najprepoznatljivije teme na lokalnim izborima koje dolaze, smatraju sagovornici N1.

Iako su u Srbiji radnička prava i njihova zaštita na niskom nivou, socijalne razlike su sve veće i izraženije, državno zdravstvo je sve manje dostupno i slabijeg kvaliteta, a status prosvete se urušava godinama, politička levica se retko čuje, iako nominalno postoji veliko broj partija levice i levog centra.

Među levicu se, makar zvanično, svrstava i članica vladajuće većine – Socijalistička partija Srbije. Osim njih, na levoj strani političkog spektra nalaze se još nekoliko pretežno parlamentarnih stranaka: Zeleni-levi front, Stranka slobode i pravde, Socijaldemoratska stranka, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Zajedno, Nova komunistička partija Jugoslavije, politička platforma Solidarnost… Međutim, u praksi, ideje levice se retko čuju, čak i kada su u pitanju predizborne kampanje, a veću aktivnost i vidljivost imaju neformalne grupe poput „Za krov nad glavom“ koja ne dozvoljava da se građani izbacuju iz stanova na ulicu i traže zaštitu doma od izvršitelja.

Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda, kaže za N1 da većina partija koje se deklarišu kao levo orijentisane, to zapravo nisu, a tu pre svega misli na Socijalističku partiju Srbije (SPS).

„U poslednje vreme se dešava da veći broj političkih partija reaguje na određene negativne trendove ili događaje koji su povezani sa pravima radnika i socijalnom pravdom, ali se kroz većinu njihovih programa i delovanja i dalje ne vidi suštinska razlika u odnosu na vladajući politički narativ”, smatra Reljanović.

Dominacija spoljnopolitičkih pitanja – Kosovo i EU

On u tome vidi dva problema. Jedan je da političke partije prate fokus aktuelnih tema koji određuje vlast, a koji će se uvek pomerati sa osetljivih socijalnih tema na neke druge, po pravilu nacionalističke teme, a drugi je u tome što većina ovih partija zapravo ne može da ponudi ništa suštinski različito od sistema koji je trenutno aktuelan.

„Praćenje fokusa koji diktira vlast, bez sposobnosti da sami nametnu određenu temu, slabi njihovu pažnju u pogledu drugih problema koje su izvesno suštinski važniji građanima. S druge strane, one upadaju u zamku da zvuče isto kao vlast. Neke od njih da bi izbegle tu zamku jednostavno ne pokreću pitanja koja su vezana za politike u kojima ne bi donele suštinski ništa novo – kao što su socijalna politika, poreska politika i politika redistribucije javnih prihoda, ali i politika zapošljavanja i ekonomska politika u celini“, smatra Reljanović.

Iako su ekonomske i socijalne teme, ono po čemu se levice prepoznaje, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević za portal N1 ističe da svaka država ima svoj karakterističan partijski sistem, a da je u Srbiji jedan set pitanja dominatan već godinama. To su pre svega pitanja spoljnopolitičkog opredeljenja, poput statusa Kosova, Evropske unije ili Rusije.

„Pitanja koja se tiču ekonomije su već 30 godina u drugom planu i nije tako lako da se ona postave na vrh političke agende. Neka stranke su malo više govorile o tim stvarima, poput Demokratske stranke povremeno. U suštini, ono što birači u anketama kažu, a to je da su im najvažnija pitanja zaposlenje, ekonomija i smanjenje siromaštva u suštini nije tačno jer se najlakše motivišu oko ovih identiteta – Kosovo, EU, kvalitet demokratije“, kaže Spasojević.

Kaže da se može reći da su pitanja zdravstva i školstva manje bitna za birače, između ostalog i jer se partije nisu profilisale oko tih pitanja. Spasojević podseća da kada se govori poljoprivredi, školstvu, zdravstvu, svi obećavaju slično, ulaganja ili veće plate.

„Niko se ne spori oko toga kakvi modeli razvoja treba da budu. To se vidi kada na RTS postoji debatna emisija „Reč na reč“ gde se ukrštaju stavovi političara. Ona ima malu gledanost i to još uvek ne zanima birače i širu javnost. Ako gledamo zemlje iz regiona vidimo da je Hrvatska dosta drugačija od nas i tu postoji niz tema koje imaju veliki značaj. To nije neobično, jer kod nas postoje velika pitanja oko Kosova i EU, koja svaku raspravu posle dva-tri minuta skrenu u tom pravcu. Stranke povremeno pričaju o tome i trude se da nametnu neku od tema. Ako gledamo načelno, poslednih 10 godina možda se samo ekologija pojavila kao nova i velika tema koja je ušla na dnevni red i utiče na jedan deo birača“, navodi sagovornik portala N1.

Ekologija je nova tema levice

Spasojević kaže da je ekologija tema nove levice i ona je poput rodne ravnopravnosti jedna od postmaterijalističkih tema.

„Nije od onih kako zamišljamo levicu koja se obraća sindikatima ili radnicima u javnom sektoru. Levica se pomerila ka centru. Simboli toga su Toni Bler i Gerhard Šreder. Prihvatili su tržište kao nesporno i teško je vratiti unazad. Mada i dalje postoje važni lideri poput Bernija Sandersa u Americi, Džeremija Korbina u Britaniji, Janisa Varufakisa i Aleksisa Ciprasa u Grčkoj koji žele da vrate svoje stranke levog centra ka levici. Neki su uspeli, neki ne“, navodi Spasojević.

On kaže da je u pitanju ozbiljan proces i da zbog toga nastaju nove stranke kao što je u Srbiji Zeleno-levi front ( ZLF) ili „Možemo“ u Hrvatskoj koji pokušavaju da reaktiviraju to polje levice na jedan specifičan način.

„Kod „Možemo“ jasno vidimo taj dupli kolosek – nove teme poput ekologije i saobraćaja i deo onoga što je bila klasična levica“.

„Sloboda da se ostane siromašan“

Reljanović ističe da je levica postala inertna, a često je i sinonim za prebirokratizovanu i korumpiranu vlast. Kako smatra, na taj način su se stvorili idealni uslove za porast populizma na desnici, koji preuzima politički primat.

„Odgovor levice je mlak i svodi se na „salonski socijalizam“ poput insistiranja rodu. Iako insistiranje na temama poput roda ne predstavlja ništa pogrešno, daleko od toga, takva politika ne ukazuje na sve aspekte koji deluju istovremeno i stvaraju složenu sliku neoliberalnog poretka u kojem dominira „sloboda da se ostane siromašan“. Tada postoji jasan rizik da birači percipiraju takvu levu političku snagu kao jednodimenzionalnu, kao i da osete bes zbog izneverenih principa na kojima se levica inače zasniva, među kojima je svakako i daleko oštrije, revolucionarno delovanje“, navodi Reljanović.

Desni populisti preuzimaju leve ideje, Tramp je to pokazao

Spasojević navodi i da je došlo do menjanja društvene strukture, jer je manje zaposlenih u proizvodnji, a sve više u sektoru usluga, a njih zanimaju uslovno rečeno – nove teme:

„To menja jako puno kako razumemo politiku. Sada sve više imamo populističke stranke, krajnje decenije, ali i levice koji pokušavaju da popune rupu i obrate se delu stanovništva koji je bio pogođen najviše ekonomskim krizama poput one iz 2008. godine. Na tome je zasnovan uspeh Donalda Trampa je zasnovan na popunjavanju tih rupa“.

Reljanović ne misli da desnica bolje komunicira o socijalnim temema sa građanima. Iako deo desnice može da koristi populističke ideje kako bi privukla građane nezadovoljne socijalnim statusom, ne radi se nečemu novom.

„Desnica je međutim u svojoj suštini naklonjena neoliberalizmu, u kojem ima veoma malo prostora za solidarnost, socijalnu jednakost i radnička prava. To što pojedine političke partije koje su orijentisane udesno češće reaguju na neke događaje, ne znači toliko da su iskreno zabrinute za socijalni status građana, koliko da žele da iskoriste socijalno nezadovoljstvo da bi dobile poneki politički poen u toj večitoj utakmici“, navodi Reljanović.

On kaže da umerena desnica donekle može da pomiri ideale liberalizma i socijalne pravde, međutim, nijedna od političkih partija ne pristupa tome na iskren i sistematski način.

„Krajnja desnica je pri tome okrenuta tradicionalizmu i patrijarhalnom uređenju, kao i šovinizmu, a u takvim osnovnim postulatima koji definišu jednu politiku nema nikako mesta za solidarnost i socijalnu pravdu“, ocenjuje Reljanović.

Spasojević smatra da je levica u Srbiji ostala i bez većeg uticaja na sindikate koji su činili vezu između ciljnih grupa i stranaka levice.

„Sve transformacije na levici vidimo i kod sindikata. Oni su kod nas na neki način preuzeti od Srpske napredne stranke. Oni pregovaraju sa Vladom na korporativan način, mimo javnosti i nekih uobičajenih političkih procesa poput protesta, javnih zahteva i slično. To vidimo jako retko. Broj ozbiljnih štrajkova mogli bi da nabrojimo na prste. Poštari su, primera radi, nedavno imali ozbiljan štrajk, ali to je bio jedini. Svi oni znaju da im je lakše da ispregovaraju nešto sa vlastima nego da se konfrontiraju i da se obraćaju opozicionim strankama“, dodaje.

Investitorski urbanizam je tema za lokalne izbore

Govoreći o predstojećim lokalnim izborima u najvećim srpskim mestima, sagovornici N1 istuču da način razvoja gradova poruka levice koju građani najbolje razumeju.

„U Beogradu i Novom Sadu postoji izražen investitorski urbanizam gde ne postoji nikakav plan i koncept već se prepušta inicijativa krupnom kapitalu da odlučuje kako će se menjati gradovi u kojima živimo. To je vrlo jasno pitanje koje je razumljivo svima koji žive u velikim gradovima i ima izuzetan ideološki potencijal. U pitanju su javni prostori, parkovi, položaj javnog prevoza…. Sve ono što grad ili država obezbeđuje iz budžeta je zapravo na neki način ugroženo i ta usluga koju dobijamo kao građani je sve slabija. Mislim da je to najeksplicitniji primer kako se ideološke teme mogu lako preklopiti na lokalne izbore i lokalne zajednice“, kaže Spasojević.

Reljanović navodi da je socijalna zaštita na lokalu veoma važna.

„Lokalni socijalni dijalog, praktično ne postoji iako je omogućen zakonom. Kada je reč o konkretnim pitanjima, svakako bi se mogla staviti u fokus ona koja se odnose na lokalne probleme – politika zapošljavanja i partijsko zapošljavanje, uslovi rada kod lokalnih “investitora”, stanje u vrtićima“, zaključuje Reljanović.

(Danas, foto: Autonomija)