Vikend događaji na Cetinju u Crnoj Gori, svakome ko je to želeo da vidi, pokazali su svu opasnu bedu politike u kojoj živimo.

U Srbiji je postignuta, kako voli da kaže SPC, „simfonija“ stavova vlasti i većine opozicije.

Prosto su se utrkivale ko će pre da čestita ustoličenje mitropolitu Joanikiju i to crkvenim rečima „dostojan“.

Sve je to ličilo na crkveni hor koji poje novom mitropolitu sve sa pogledom na to kako će reagovati biračko telo. Ali to se moglo očekivati.

Ono što je bilo manje očekivano je koliko će takozvanih analitičara političkih prilika u Srbiji da bude fascinirano načinom kako je prošlo ustoličenje. Crna Gora ima zaista malo pravih prijatelja u Srbiji.

I vlast i opozicija misle isto, da je to neki odbegli deo „srpskog sveta“ koji konačno ima priliku da se vrati majčici Srbiji.

Takozvana „Đilasova kopilad“ i nacija iz „Brozovog jajca“ (reči preminulog mitropolita Amfilohija Radovića), onog što je držeći opelo majci Radovana Karadžića rekao da je „rodila sina heroja“ i pretio nad odrom ubijenog dr Zorana Đinđića, na Cetinju se suprotstavila ustoličenju u crnogorskoj prestonici mitropolita crkve koja tako govori o njima samima.

Jer ne treba niko da se zavarava, SPC u Crnoj Gori vodi već sto godina politički rat protiv ideje da postoji crnogorska nacija! To je suština, sve ostalo su trice i kučine.

Ono što smo gledali na Cetinju je otpor instituciji koja negira osnovno ljudsko pravo da se nacionalno izjašnjavaš kako se osećaš.

Kada Simo Matavulj u svojoj pripoveci „Pilipenda“ piše o vrlo siromašnoj ženi koja prodaje poslednju kokos da bi sebi kupila maramu da pokrije glavu zbog odlaska u crkvu, onda se to s razlogom smatra pripovetkom o borbi Srba da uprkos teškom siromaštvu u Dalmaciji sačuvaju svoju pravoslavnu veru i nacionalnu pripadnost.

Ova epska pripovetka je u redu kada se odnosi na Srbe. Ali kada Crnogorci to isto rade, braneći na svoj način svoju nacionalnu pripadnost, onda je po mišljenju skoro svih političkih stranaka u Srbiji, medija i javnosti, to pogrešno.

Tuga Beograda što postoji crnogorska nacija je golema. Ali neće promeniti stvarnost da se tako oseća danas većina građana Crne Gore.

I onda je odgovor na to bolesna medijska propaganda iz Beograda koja traje godinama. Svi tabloidi u Srbiji imaju samo jednu zajedničku temu, kako ponižavati Crnu Goru i sve one koji se osećaju Crnogorcima.

I onda se javnost u Srbiji silno iznenadi kada sve to proizvede sve ono što ste dva dana gledali u Crnoj Gori.

A gledali smo golo državno nasilje u funkciji očuvanja društvene pozicije SPC.

I to sve brane pre svega ovi novokomponovani „hrišćani“ koji čak ni formalno ne znaju šta je uopšte hrišćanstvo.

Naravno, vera se kroz istoriju vrlo često nametala ognjem i mačem. Uostalom Katolička crkva je imala i svoju istorijsku sramotu, inkviziciju.

Ali da će nekome u dvadeset i prvom veku Tomas de Torkvemada biti i dalje uzor, zaista nisam mogao da verujem.

Ono što je urađeno na Cetinju je državno nasilje i to se ni na koji način ne može drugačije opisati.

Uz šok-bombe, suzavac, neprobojne pancire i automatsko oružje sprovoditi mitropolita na ustoličenje je teška sramota SPC. I to će imati ozbiljne dugoročne posledice na položaj SPC u Crnoj Gori.

Niko nije uspeo da ljubav prema crkvi i njenom učenju obezbedi nasiljem.

Kada građani Cetinja podižu barikade na okolnim putevima do grada, da do ustoličenja ne bi došlo u tom gradu, oni samo šalju poruku. Svi oni znaju da država ima i te kako mogućnosti da ih odatle ukloni. I svaka crkva bi razmislila o toj poruci.

Kada je nadbiskup Tomas Beket čuo da je kralj Henri II poslao četiri viteza da ga ubiju u Kanterberijskoj katedrali, nekoliko sveštenika mu je reklo da zaključa vrata katedrale jer se vitezi neće usuditi da ih razvale. On je prema predanju na to odgovorio: vrata katedrale moraju uvek biti otvorena jer u nju svako može da uđe. Oni su ušli u katedralu i pogubili ga pored oltara u katedrali.

To je bilo u dvanaestom veku, ali crkva je ista kao i danas, hrišćanska. Ona ne može da postoji drugačije sem kao nenasilna.

Čak i da su protestanti na Cetinju bili nasilni, nije na crkvi da odgovara neuporedivo većim nasiljem.

Ali crkva koje se nikada nije ogradila od blagosiljanja Škorpiona koji idu da ubijaju ili osudila svoga kaluđera, kasnije vladiku, koji se slika sa mitraljezom na ramenu pored tenka, i ne može drugačije. Ona misli kao i većina društva da je nasilje prirodan način rešavanja društvenih konflikata. Rezultate tog stava ste videli na Cetinju.

Veoma će biti dug naš put izgradnje demokratskog društva i crkva nam na tom putu neće pomoći. Ako je patrijarhu i mitropolitu prirodno da budu okruženi teško naoružanim ljudima, a onda na aerodromu prilikom odlaska iz Crne Gore patrijarh priča o „srcu punom ljubavi za sve“, onda nešto ozbiljno nije u redu. Pokušajte da zamislite scenu gde patrijarh sam odlazi među demonstrante na Cetinju, seda sa njima i razgovara. Ako ne možete, onda je to definicija nas samih.

Autor je profesor univerziteta u penziji, zamenik premijera u Vladi Zorana Đinđića

(Danas, Foto: mc.rs)