Konkurs za Ninovu nagradu za najbolji roman u 2022. godini zvanično je otvoren prošlog meseca, a u žiriju su novi članovi/ce Milena Ðorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović. Od „starih“ članova ostaju još ove godine Marija Nenezić i Teofil Pančić. I tako prvi put u istoriji Ninove nagrade tri člana žirija su žene.

Žarka Svirčev, jedna od njih, naučna je saradnica u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, a akademska sfera interesovanja su joj feminističke studije periodike, avangarda i tradicije romana u srpskoj književnosti. U razgovoru za Autonomiju kaže da to što su naslovi u novinama apostrofirali da će prvi put tri žene odlučivati o Ninovoj nagradi govori da to još uvek nije uobičajena praksa i da su to neke nove pozicije koje žene u našoj kulturi zauzimaju.

Da li rodno pitanje jeste važno u ovom kontekstu i zašto?

Svakako da jeste važno. Žene pišu književnost, pišu o književnosti, dakle kritičarke su, urednice su u izdavačkim kućama, vode portale, u akademskoj su sferi… Tako da je itekako važno da budu i na pozicijama koje na vrlo specifičan način usmeravaju književnu produkciju. Dakle, da žiriraju i donose odluke o najboljim knjigama za tekuću godinu ili kako su već konciprani konkursi.

Utisak je da u Srbiji poslednjih godina jače čujemo ženske glasove u književnosti. Tema ženskog autorstva pokreće se i prilikom nagrađivanja, da li smatrate da je prisustvo žena u novom sazivu žirija za NIN-ovu nagradu slučajnost ili je neko ipak čuo te glasove?

Nije slučajnost što se to dešava baš sada u ovom trenutku, ove godine. Poslednjih nekoliko godina možda čak i poslednjih desetak godina žene su ne toliko prisutnije na književnoj sceni, jer uvek je bilo žena, ali čini se da su savremene autorke, bile one spisateljice ili književne kritičarke, sada mnogo svesnije ženskog autorstva i istupaju sa te pozicije. Ne tako davno kada je Grozdana Olujić dobila NIN-ovu nagradu 2010. godine na prvoj press konferenciji tim povodom, ona je pitana kako se oseća kao tek treća žena koja je dobila tu nagradu i ona je ‘mrtva-hladna’ odgovorila da ona nije žena, ona je pisac. Za mene je to jedna strašna autocenzura i strašno negiranje te orodnjene pozicije sa koje istupa. Čitavo poništavanje ženskog iskustva koje je njoj fakat imanentno. Ako imamo u vidu našu kulturu, Grozdana Olujić je to defintivno učinila kako bi igrala po pravilima patrijarhalne konstelacije književnog života. Dakle zarad nekog prestiža, raznih privilegija koje učešće i visoka pozicija u književnom životu nosi. Danas mislim da bi retko koja autorka odgovorila na taj način, iako su još uvek prisutne tendencije da kada autorka dobije neku nagradu ili privuče medijsku pažnju vrlo taktizira sa odgovorima, ali imam utisak da su mnogo više lagodne na toj poziciji ženskog autorstva i ženske književnosti.

Šta je razlog osnaživanja ženske scene?

Reč je definitivno o snažnijim istupima sa feminističkih pozicija i ono što jeste definitivno osnažilo žensku scenu kod nas jeste feminizam i feministička teorija, aktivizam. Tako da u tom smislu nije slučajno što nas ima na različitim pozicijama u mnogo većem broju, posebno na pozicijama gde smo u mogućnosti da neke odluke donosimo.

Kada već pominjete 2010. godinu i Grozdanu Olujuć kao dobitnicu, volela bih da uporedite taj trenutak sa poslednjom NIN-ovom nagradom koju je dobila takođe žena, Milena Marković. Da li vidite pomak?

Da, defiitivno je napredak tu. Ne samo NIN-ova nagrada i za Vitalovu nagrada je takođe sisateljica laureatkinja (Milica Vučković) i ne vidim tu neko puko ispunjavanje kvota i nekakvo kalkulisanje na rodnoj osnovi, nego je reč o jednom osvešćenijem pristupu i književnosti i ženskom autorstvu kod nas.

I dalje su prisutni brojni stereotipi kada se govori o ženskoj književnosti koja se neretko naziva limunadom, sladunjavim štivom itd. U tom kontekstu da li nam je potrebna podela na mušku i žensku književnost?

Baš zato što postoje brojni stereotipi (gle, slučajno baš u ženskoj književnosti) mislim da je jako važno da koristimo tu kategoriju ženska književnost. Dakle, ja nemam nikakav problem sa tom podelom i svi ti stavovi o tome kako je besmisleno deliti književnost na mušku i žensku, da je književnost jedna, po pravilu dolaze sa patrijarhalnih pozicija. Da, književnost jeste jedna – patrijarhalna. Univerzalne vrednosti su muške vrednosti i dakle to je jedna potpuno primitivna percepcija književnosti. Postoji ženska književnost kao poseban korpus tekstova. S obzirom na to da mi još uvek živimo u vrlo tradicionalnoj patrijarhalnoj sredini, mislim da je važno da politizujemo tu kategoriju ženske književnosti. Kao istoričarka književnosti mogu da kažem da itekako postoje određene specifičnosti ženske tradicije i književnosti koje stvaraju žene. Da, one pišu o određenim temama, na određeni način, samo one pišu na taj način. Tako da ne vidim nikakav problem da iz metodoloških ili nekih heurističkih razloga pravimo određene korpuse. Na posletku književnost delimo generacijski, reginalno, lokalno, tu je urbana, zatim ruralna književnost…Različite su tu podele u igri i u tom smislu postoje specifičnosti književnosti koje stvaraju žene. Ono što je problem jeste to što se u mejnstrim kulturi ženska književnost povezuje sa nekakvim limunada, kič, sentiment – šundom… Kao da muškarci ne pišu tako i kao da sve žene pišu tako. U tom smislu ona jeste politički mobilisana u cilju diskvalifikacije stvaralaštva žena i to je tako poslednjih 150 godina. Mislim da je naša obaveza da upotrebljavamo tu kategoriju, a ne da je negiramo, jer nemamo pravo da negiramo feminističku tradiciju i žensko iskustvo. Važno je da koristimo kategoriju ženska književnost i damo joj tu drugačiju vrednosnu vertkalu do trenutka kada će ona biti vrednosno neutralna. Da sada zamišljamo jedno utopijsko duštvo kakvo teško da ćemo ikada dočekati.

Realnost je takva da je u književnom kanonu prisutan veliki rodni disbalans. Nedostaju li priče iz ženske perspektive u kanonu?

Defintivno. Mi itekako imamo mnogo priča iz ženske perspektive i izuzetno bogatu žensku književnost na ovim prostorima. Ono što jeste problem – mi ne znamo ništa o toj književnosti. Ono što ja pouzdano mogu da tvrdim, s obzirom na to da se bavim prvom polovinom 20. veka i ženskom književnošću, jeste da je način na koji je ona predstavljena u književnim istorijama i pregledima potpuno netačan i nerelevantan. To je jedan izuzetno redukovan i banalizovan pristup ženskom stvaralaštvu. Tako je i danas. Sa jedne strane nemamo odgovarajuće znanje o književnoj kulturi koju su žene stvarale na ovim prostorima, a elementarni problem je pedagoški kanon. Ono što čitamo u školama, pa čak i na fakultetima, na studijskim programima u kojima žene uopšte nisu prisutne mi negujemo i odgajamo čitaoce na način da im stvaralaštvo žena ne bude blisko, a znamo da je nastava književnosti u školama formativna na različite načine. Nije to samo saznavanje i sticanje znanja o samoj književnoj istoriji nego i formatiranje ličnosti na mnogo planova. I dok se pedagoški kanon ne promeni, dok se ne učini inkluzivnijim, ne samo za žensku književnost, tu je i kvir književnost, levičarska književnost koja danas takođe nije prisutna u programima, postojaće ti stereotipi o kojima smo govorile. I žene neće na odgovarajući način zauzimati autorske pozicije u kulturi.

Da li postoji politička volja da se to promeni?

Ne! Ono što mi posebno signalizira da ne postoji politička volja u različitim strukturama jeste da poslednjih deset godina na našoj akademskoj sceni imamo sjajnu generaciju književnih istoričarki koje pišu drugačije književne istoriografske preglede. U izdavačkim kućama postoje edicije posvećene ženskoj književnoj tradiciji. Dakle ponovo se objavljuju ta dela, međutim ona nikako da uđu u kanon. Prosto, ja ne mogu da verujem da kolege koje rade u školama ne prate, ima i toga, neinformisani su, a takođe kolege sa univerziteta još uvek smatraju da ženska književost nije relevantna da bi se predstavila, iz raznih razloga u čijoj osnovi je jedna mizogina koncepcija književne istoriografije. Branili se se oni tim famoznim univerzalizmom, ali znamo da je univerzalizam mizogen u svojoj suštini i vrlo represivan za žene.

Kako doživljavate svoju novu ulogu, kao članica žirija, koliko to na ličnom i profesionalnom planu znači?

Sa jedne strane to mi je izazov profesionalni jer nikada nisam bila u takvoj poziciji i nisam imala priliku da žiriram i odlučujem na taj način. S druge strane jako me raduje rad u žiriju zato što on podrazumeva beskrajna čitanja knjiga, razgovor o knjigama. Imam sjajne sagovornike, ostale članove i članice žirija, a za mene nema većeg zadovoljstva od čitanja i razgovora o pročitanom.

Šta je izvesno kada je reč o vašem žiriranju, od kojih principa ne odstupate?

Od feminstičkih, moram glasati za žene. (SMEH) Šalim se. Naravno da sam formatirana čitateljka, imam svoje odnegovane slabosti. Jedna od njih je jezik. Ja volim pisce i spisateljice koje se rvaju sa jezikom, koje svašta rade jeziku i jezik njima, na različitim stilskim planovima. A sa druge strane nekako se uvek vodim Sartrovim stavom da na dnu estetskog mora biti etičko inače to nije umetničko delo. Tako da se nadam da će biti i estetskog i etičkog, naravno u skladu sa mojim čitalačkim senzibilitetom.

Tamara Srijemac (Autonomija, ustupljena fotografija)