Da li je moguća drugačija ekonomska politika, da li u kapitalističkom sistemu mogu postojati subjekti koji žele da funkcinišu mimo njega, da li je zadruga model koji bi trebalo raširiti i primeniti u širem kontekstu organizovanja neka su od pitanja na koja je grupa novinara iz Srbije mogla da dobije odgovor na nedavnom studijskom putovanju u Veneciju.

Iako su prve asocijacije na Veneciju Duždeva palata, Trg Svetog Marka i raspevani gondolijeri u brojnim kanalima, Venecija je i grad u kojem se sprovodi koncept fair trade-a, u kojem funkcionišu kooperative/zadruge i gde se aktivno promišlja o promenama postojećih koncepata organizovanja rada i svakodnevnog života uopšte. O svemu detaljnije govorili su nam Masimo Reno i Patricija Beleti (Massimo Renno i Patrizia Belletti) iz La Cooperativa il Filò.

U sobičku iznad jedne od njihovih prodavnica u srcu Venecije, u zgradi staroj više vekova, Masimo i Patricija počinju svoju priču o zadruzi Filò koja je u sadašnjem obliku nastala 2007. godine, iako je decenijama ranije – od 1989. godine – postojala u nekim drugim oblicima. Filò na dijalektu koji se govori u Venetu znači zajednica, ali i vreme koje žene dele na kraju dana kada zajednički nešto rade. Dakle, obuhvata i zajednicu i deljenje.

Kako sami kažu, njihova zadruga je socijalna, iako je formalno radna, pošto rade i sa ljudima sa socijalnim poteškoćama i invaliditetom. Takođe, oni su i organizacija za pravednu trgovinu (fair trade) i imaju svoje tri prodavnice u kojima se mogu kupiti proizvodi iz celog sveta, u skadu sa ovim modelom trgovine. Istovremeno su i članica međunarodnog tima za industrijski dizajn, preko kojeg sarađuju sa lokalnim univerzitetom u Veneciji, ali i organizacijama u različitim delovima Evrope i sveta (Liban, Bangladeš, Palestina…).

SLOBODA KOŠTA, ALI OSOBA NIJE NOVAC

Masimo i Patricija pričaju kako je sve krenulo krajem osamdesetih jer je tada u Italiji bilo mnogo problema sa tinejdžerima, pošto je škola obavezna samo do 14-te godine, a nakon toga se opredeljujete za dalje školovanje ili posao. Mnogi od tih mladih, posebno siromašni i oni iz osetljivih grupa, nisu imali nikakvu mogućnost da nastave školovanje. Masimo i Patricija želeli su da im nekako pomognu, ali nisu imali novaca niti drugih mogućnosti. Na kraju su napisali projekat u saradnji sa jednom humanitarnom organizacijom i od nje dobili mašinu za šivenje.

“Ali ja nisam umeo da šijem, to je bilo zaista smešno. Ipak, korak po korak stvorili smo malu zadrugu. Shvatili smo da je zaista važno raditi sa ljudima, sa telom (rukama), sa materijalima, i deliti sa njima međuljudske odnose i te stvari. Od tog minimuma smo stvorili naše pedagoške osnove i vrednosti, jer ja sam aktivista koji dolazi iz političkog pokreta u Veneciji i studirao sam za socijalnog radnika”, ispričao je Masimo.

Kako dodaje, nakon toga su počeli pomalo da rastu, otvorili prodavnicu i na početku dobili novac od opštine. Već posle dve ili tri godine odlučuju da prestanu sa tom praksom i odbijaju novac od opštine, odnosno države. Nisu nikada ni potpisali ugovor sa državom gde se, na primer, za upošljavanje jedne osobe sa invaliditetom dobije 200 evra, a što praktikuju pojedine socijalne zadruge.

“Kada smo razgovarali sa ostalim socijalnim zadrugama, one računaju ovako: jedna osoba sa invaliditetom iznosi 200 evra mesečno, deset osoba je dve hiljade, dvadeset je četiri hiljade, od toga možda možemo da platimo platu, možemo da iznajmimo još jednu kancelariju ili druge stvari. Tako osoba postaje novac, to je poenta! Sistem socijalne zaštite ne služi pravdi, on služi samo da bi se postigao kompromis između stvarnih prava ljudi i tržišta. Ali mi nismo u takvoj poziciji, mi želimo da budemo slobodni, a biti slobodan naravno puno košta, tako da moramo da otvaramo prodavnice, pronalazimo nove prilike, nova tržišta za usluge i slično”, ističu naši sagovornici.

RADIONICA I OSETLJIVE GRUPE

Zadruga Filò radi na sopstvenom dizajnu i ima radionicu/štampariju, koju koristi u radu sa ljudima koji dolaze iz ugroženih sredina i grupa. Takođe, Filò ima i dva ateljea za kožu u samoj Veneciji i halu, nekadašnji magacin, na obodu grada u kojem tri ili četiri puta nedeljno dolazi tridesetak ljudi na različite radionice – reciklaža drveta, izrada sandala, štampa majica i slično.

Pojašnjavaju da u pitanju nisu nužno radionice za obuku u tim poslovima, koje bi polaznike eventualno osposobile za samostalan rad, već pre mesta gde im je omogućeno da rade samo ono što su zbog svog stanja u mogućnosti da rade. Takav pristup im podiže samopouzdanje i drži ih van kuće, odnosno daje im priliku da upoznaju druge ljude i da imaju slobodu. Naravno, uz prisustvo socijalnog radnika.

“Postoji veoma jednostavan dogovor, ljudi su pozvani da dođu, da izađu iz kuće i da jednostavno budu prisutni u situaciji, u ateljeu. Ne moraju apsolutno ništa da rade. Zašto? Zato što tamo (kod kuće) imaju zaista velikih problema – možda alkoholizam, možda neke stvari u vezi sa nasiljem – tako da smo ih pozvali samo da dođu na pijacu, na primer, da budu sa drugim ljudima. Pokušavamo zajedno da prodajemo ili samo da se krećemo među stvarima i to je prvi korak. To zovemo atelier di prossimità”, objašnjava nam Masimo Reno.

Drugi nivo jeste neka vrsta stručne prakse (tirocinio formativo) gde ljudi dobijaju uputstva za budućnost u smislu usavršavanja pojedinih veština u zanatskom procesu.

“U naša dva ateljea za kožu, odnos ovakav: jedan majstor-zanatlija na troje ili četvoro ljudi, ne više. Veoma mali atelje. Treći nivo je sličniji stvarnom životu. Koncept je više kao mala fabrika, to je takođe važno za opštinu, za socijalnog radnika, jer su ljudi različiti, pa moramo da im pružimo različite prilike; možda za neke od njih na tržištu rada, za druge samo za ličnu autonomiju, a za treće da se koncentrišu i da im se olakšaju međuljudski odnosi, jer samo u maloj radionici možete stvoriti tu vrstu odnosa. Dakle, to su ta tri različita nivoa”, istakao je Reno, koji je i sam je majstor za kožu i jedan je od onih koji podučavaju.

Polaznici njihovih radionica ne rade za platu, već su neki od njih u mogućnosti da budu podržani sa 400 evra mesečno za takozvanu praksu za obuku, dok oni koji borave na radionicama samo na tom socijalnom nivou, dva sata dnevno, dva dana nedeljno dobiju 100 evra.

“Postoji problem u vezi sa ovim stavom. Zaista smo u sukobu sa opštinom ili drugim udruženjima oko toga kako da prepoznaju da problem nije posao… problem je životni projekat koji ljudi žele da imaju… Takođe imamo ono što zovemo abilismo (ejblizam/diskriminacija osoba sa invaliditetom) što znači da je ugao gledanja na posao uspostavljen od strane sposobnih (zdravih) ljudi. To je luda pozicija. Šta to znači? Ne možete upoređivati sposobnost jedne strane sa drugom. I tačka gledišta je potpuno drugačija”, kaže nam Reno.

Zbog toga se njihov angažman vodi idejom da se stvori kultura protiv ejbilizma i internalizovanog ejblizma, odnosno da se rad i posao odvoje od prava na rad.

“Sasvim je druga stvar pitati osobu sa invaliditetom zašto mora da radi. Ko je rekao da oni moraju da rade, na koji način moraju da rade, ko je odlučio da moraju da rade? Ako žele da rade, dobrodošli su, ali moramo i da im pružimo mogućnost, a ne neki sitan rad, tipa za 200 evra mesečno, što uopšte nije plata”, ističe Reno.

“INSTITUCIJA OD JAVNOG ZNAČAJA”

Fílo deo aktivnosti sprovodi kroz mrežu AERES – Venezia per l’AltrA Economia, u kojoj su se, na inicijativu gradskih vlasti Venecije 2008. okupila različita etički orijentisana preduzeća, zadruge, fondacije, neformalne grupe – organski poljoprivrednici, udruženja koja rade sa ženama u zatvoru u Veneciji ili druge socijalne zadruge. Rade u skladu sa sporazumom o supsidijarnoj ekonomiji (patto di sussidiarietà).

“To znači da je opština udruženju dala političku funkciju, odnosno udruženje se prepoznaje kao javna institucija, na primer, u politici hrane. Dakle, ponekad za neke usluge opština traži, na primer, da se otvore četiri kancelarije za migrante, pa morate to da omogućite, a to sve ide preko konkursa i to kada država kaže: okej, možemo da dodelimo ovoliko sredstava za ovu aktivnost. Ali mi ne želimo da učestvujemo u takvoj vrsti politike, to se kosi sa našom idejom o solidarnosti i društvenim odnosima. To je važno naglasiti”, rekao je Reno iako je Fílo jedan od osnivača AERES-a.

Osnivač je i udruženja Associazione bottega del mondo – Udruženja za fer trgovinu, gde se okupljaju sve radionice za fer trgovinu iz cele Italije. Takođe, imaju više sporazuma sa drugim pokretima kao što je RES – Rete Italiana Economia Solidale (Italijanska mreža za solidarnu ekonomiju).

KOLEKTIVNO UPRAVLJANJE

Fílo je mala zadruga, čini je svega sedam-osam ljudi, a prema rečima Masima i Patricije, to je nameran izbor jer su velike zadruge “podložne profitu i kapitalističkoj strategiji” kao i svaka obična kompanija. Zato su oni odlučili da budu mala zadruga u kojoj svi ljudi mogu da kontrolišu ono što se stvara, lakše održavaju jasne ciljeve, imaju kolektivno vlasništvo nad zadrugom i svaka osoba ima jedan glas koji se isto vrednuje.

“Jedna glava jedan glas. Nema deonica. Ne mogu ja da imam 51% vlasništva nad zadrugom”, precizira Masimo. Država ih tretira kao preduzeće, pa su i obaveze prema u pogledu poreza iste, uz jednu razliku – ne moraju da plaćaju doprinose za penziono za zaposlene osobe sa invaliditetom, to podmiruje država.

Njihova zamisao je da preko zadruge demonstriraju drugačije ekonomske modele od uobičajenog kapitalističkog vlasništva. Priznaju da nije savršeno i da je bilo mnogo problema sa radom zadruga, ali je cilj da se drugačije organizuje rad – da se rad oslobodi od plate.

“Vi prosto idete na posao bez obzira da li ste zdravi, osoba sa invaliditetom, sposobni, šta god. I osećate da treba da radite taj posao, želite da radite taj posao, želite nešto da naučite, što je zapravo ista stvar koja se dešava kada imate osnovni prihod. Niste primorani da radite nešto jer morate, jer inače nećete moći da preživite. A ako idete na posao i radite nešto što ne umete, to je zato što morate to da radite, ali onda možda dobijete, na primer, psihološke probleme i postajete problem i za vladu i za društvo zato što postajete onesposobljeni. Niste više u lancu kapitalizma. Ispadate iz njega i postajete problem. Tako da bi to bio naš cilj. Ali to je san. Vrlo je utopistički”, iskreni su Patricija i Masimo.

Svojim angažmanom pokušavaju da se održe na tri nivoa: jedan je da sa ostalim sličnim pokretima pokušaju da “probiju zid i silom izdejstvuju promene iznutra”, drugi nivo je pokušaj da više sarađuju sa institucijama kroz formalne sporazume, a treći je konflikt, odnosno sukob sa postojećim sistemom.

“Mi mešamo te tri različite strategije – sila, saradnja i konflikt. To zavisi od situacije ili teme o kojoj pričamo”, navodi Masimo.

Jedna od ideja jeste pokušaj reorganizacije novog odnosa sa prirodom, uz podsećanje na zagađenje Venecije koje je pedesetih godina izazvala “kapitalistička strategija hemijske industrije”, koje je kao posledicu imalo stotine umrlih, dovelo do kolapsa lagune i uništenja Venecije u ekološkom smislu. Za to je, ocenjuju, nepohodno napraviti ekološku reviziju sopstvenog uma.

Druga ideja odnosi se na izgradnju nove arhitekture upravljanja, odnosno uspostavljanja nekog novog sistem.

“Poenta je da zauzmemo taj prostor koji potiče od agresivnog sistema prema siromašnim ljudima. Da preuzmemo na sebe odgovornost za one koji su izbačeni iz sistema. Dakle, za siromašne ljude, osobe sa invaliditetom, za sve te ljude koji se više i ne uzimaju u obzir zato što ne proizvode i nisu u tom lancu. Mi imamo samo kapitalističku realnost. A mi nismo u toj realnosti; to je toksična realnost. Zato sebi postavljamo pitanje: kako da prevaziđemo ovu situaciju”, navodi Masimo.

Patricija dodaje da je borba i fizička jer se unutar njihovih tela vodi klasna borba.

“Svoja tela unosimo u ovu borbu. Jer ostajemo u radnji po 8–10 sati dnevno, ponekad sedam dana u nedelji, zato što nemamo zamenu ili imamo obaveze. A u međuvremenu radimo i mnoge druge stvari”, dodaje ona.

Podsećaju da na svetu 1,2 milijarde ljudi živi od dva dolara dnevno, dok 880 miliona ljudi nema pijaću vodu.

Naši sagovornici navode da je Venecija vrlo ugrožena masovnim turizmom, da više ne postoji turistička sezona kao ranije, kao i da se broj stanovnika drastično smanjio jer su uslovi za njihov život vrlo komplikovani.

Sve to dovelo je do situacije da u Veneciji postoje različiti pokreti i zadruge sa kojima njihova pokušava da vrši pritisak kojim bi se došlo do promena

“Poput društvenog metabolizma i mi smo gradili odnose. Veoma je korisno imati jasnu sliku o ovome, jer tada mogu da uspostavim vezu s ljudima koji takođe žele ovakav razvoj i promene, počevši od zakona, jer je to ključno. Da izvršimo pritisak na vladu da donese nov zakon. Ili da se osvrnemo na istoriju, ali da je tumačimo kroz protok materije kako bismo razumeli šta je dovelo do klimatskih promena i slično. Ili imigracije – ljudi koji dolaze ovde, šta to donosi? Kako to menja oblast. Dakle, razjašnjavanje ovih koncepata nam je mnogo pomoglo u komunikaciji sa ljudima spolja”, zaključuje Masimo.

DUGA TRADICIJA ZADRUGA

Prema rečima Masima Renoa, u Italiji oko milion ljudi radi u zadružnom sistemu, u okviru sedamsto hiljada različitih zadružnih udruženja na raznim nivoima. Tu su sportska udruženja, kulturna udruženja, socijalne zadruge, radne zadruge, i one čine veliki deo ekonomije, pa postoje i određene federacije koje predstavljaju te kategorije poput “Legacoop” ili “Confcooperative”.

“Naša federacija je nastala početkom 19. veka. A zbog političke situacije u Italiji, možemo ih kategorizovati kroz različite oblasti – jedna je više katolička, a druga je više socijalistička ili komunistička. Postoje određene regije u Italiji, na primer Veneto, u blizini Venecije i ta oblast, koja je više katolička, dok je u Emiliji-Romanji, poput Bolonje, regionu južno odavde, više socijalistička ili komunistička. Ali ovo je vrlo gruba (osnovna) kategorizacija”, ističe Reno.

Iako su postojali tradicionalni pokreti struktuirani oko zadruga, koji su se vodili politikom i ideologijom, današnje zadruge mogu se uslovno podeliti na tri različite vrste.

Tu su radne zadruge, koje su, kako kaže Reno veoma “biroktartske i tehničke”, jer ih Ministarstvo razvoja kontroliše u pogledu procenta ljudi koji su u njima zaposledni, i imaju određeni poreski položaj. Zatim, nastavlja Reno, postoje socijalne zadruge koje, na primer, rade sa osobama sa invaliditetom, dok je treći tip zadruga potrošača “cooperativa di consumo”.

Dalibor Stupar (Autonomija)