Iz centra do Naselja vam treba četrdesetak minuta, od moje zgrade do zgrade RTV-a. Za pljeskavicu kod Sajma treba da odvojite oko dvadesetak minuta. Pešačenje mi je bitno. Od kada sam shvatio da ću teško doći do kola, postao sam veliki borac za ovaj vid transporta. Dok sam bio klinac radio sam sve samo da se izvučem iz ove rabote, a sada, sada sam u ovu izvanrednu životnu aktivnost uključio i fotoaparat.

Iskreno, uvek sam bio zaljubljen u ulicu. Da li crtajući grafite, igrajući po basket terenima ili samo odlazeći u istraživanje grada. Gledao sam da uvek budem na ulici. Delio sam tu ljubav i sa fotografijom, doduše, tada nisam imao pristup ozbiljnoj opremi već samo trafikici na sajmu koja je prodavala jednokratne aparate. Pazio sam na svaki kadar. Nijedan nije valjao, ali me to nije omelo u mojoj štedljivosti. Par godina sam ih koristio, da bih i u mapi za upis na Akademiju koristio fotografije snimljene tim aparatom. Tek sam na likovnoj akademiji došao do pristupa nekoj ozbiljnijoj opremi i samim tim sam počeo menjati odnos prema pešačenju. Posuđivao sam opremu od kolega, da bih radio, ali i da bih pešačio. Radio sam u to vreme na Radiju 021 i većinu para sam trošio na filmove, nije bilo opcije da se kupi sam aparat. Ali sam imao izvanrednu mašinu, posuđenu, Nikon F5. Jasno mi je da vam to ništa ne znači, ali shvatite, ja nešto lepše nisam video. Tu ubrajam i pitu od višanja. Napravio sam sebi igru pešačenja, nazvao sam je zeleni talas. Prelazim ulicu tamo gde se pojavi prvo zeleno svetlo, time dopuštam ulici da me vodi. Često završim u nepoznatim mi delovima grada. Probajte, nećete zažaliti.

Ulice po staroj Detelinari mirišu na skoro završenu tuču. Liman I i Liman II su mi uvek ličili na devojke kojima ne možeš prići, a na kraju ostanu same ceo život. Neasfaltirane ulice Adica su brujale od neispunjenih obećanja. Satelit i Naselje su stroge majke kojima se uvek obraćaš sa Vi, ali ti na kraju dana daju jedan kolač više. Dok šetam kroz ove delove i fotografišem pokušavam ih staviti u neku priču, dati im tog dana zadatak. Stvoriti im atmosferu. Često uđem u stereotip kada fotografišem ove delove, jer i njihove priče tako postavljam. Gledam da humanizujem sve kvartove, da im dam osećaj života, da ljudi tu ne stanuju samo, već i da žive. Monumentalnost gledam da postignem sa onim delovima grada, koji spadaju u najopasnije, najprljavije, u naj… Tu provodim najviše vremena. Uličnu fotografiju koristim kao medij, jer nemam para za atelje, a pešačim, kao što smo utvrdili, jer nemam para za automobil. Bavim se umetnošću jer nemam para. U ovo grubo kapitalističko vreme ovo zvuči apsurdno.

Volim da hodam bos, išao sam koliko mi je to vreme i zdravlje dozvoljavalo, svuda bos. Dok jedne godine nisam završio kod doktora. Lepo mi je objasnio da po akademskom ateljeu ne mogu ići bos jer sam tamo zakačio neku gljivicu. Moja interpretacija medicinskog nalaza. Nastavio sam hodati bos celu sledeću godinu, pa me je isti lekar sačekao, sada sa tečnim azotom. Opametio sam se. Sada mi to zna predstavljati problem, ako puno vremena provodim u hodu i fotografisanju ume stopalo da peče. I pored tog bola, volim pešačiti. Retko kada idem glavnim ulicama, mogu vam reći za svaki deo grada gde su prolazi ili male stazice, gde i kako pada svetlo na određenu zgradu, gde je najbolje sesti i gde možete sa curom na miru popiti vina.

Ne znam više koji je dan, karantin me je naterao da se umirim. Taman mi dade vremena da sredim dosadašnje radove i napravim portfolio. Sve sam to i uradio. Stopalo je krenulo da me opet boli, uzimam patike i opremu. Pripremam se za odlazak u nepoznato, istraživanje svoje kuće. WC, tražim rakurse koji do sada nisu viđeni, šetam se oko šolje, tražim novi put između kade i zida. Što ova daska dobro izgleda naspram crvenih pločica! Fotkam. Dnevna soba mi je sada veća od Limana, istražujem svaki kutak, ima dosta prašine. Neka, to dodaje autentičnosti. Kadriram tako da izgleda kao da tu živi par. Ne živi. Kuhinja mi je kao stara Detelinara, ovde je baš bila tuča, neko je ozbiljno fasovao. Pokušavam celu tu dramu od prethodne večeri preneti na fotografiju, koristim srednji plan, fokusiram na pobacane tanjire, a u pozadini viri džezva za kafu, van fokusa. Mislim da sam preneo atmosferu sukoba.

Zadovoljan odlazim u trpezariju, sedam na pod, taman pored stola, luster deluje kao neko sazvežđe.

(Autonomija)