Decembar je. U tom periodu pre četiri godine bio sam u kampu za migrante u Beogradu, dočekavši Novu godinu sa njima. Tada sam upoznao ekipu okupljenu oko „No name kitchen“-a. Radili su na ivici zakona, hranili su migrante u napuštenim objektima iza Glavne železničke stanice. Taj prostor je sada zauzet za vlasnike stanova „Beograda na vodi“. Tih decembarskih dana red za hranu je bio dugačak. Stotine ljudi čekali su mirno svoje sledovanje ispred kombija. Jedan po jedan dolazili su do volontera po jedino toplo jelo za taj dan. Ja sam tamo bio desetak dana, snimao sam film. Iskoristio sam ih za jednu scenu, tada je to bila grupa volontera, uglavnom iz Škotske. Te godine ledio se Dunav.

Četiri godine kasnije, sa pozajmljenom vrećom za spavanje i pozajmljenim parama uputio sam se ka Šidu, novoj centrali No name kitchen-a. I ovaj decembar pretio je da će biti hladan. Dočekuje me ekipa u iznajmljenoj kući na uglu dve ulice koje nose imena naših prosvetara. U jedinoj sobi koja se greje dobijam topli čaj. Ekipa sastavljena od Evropljana koji su bili spremni da ostave svoje poslove da bi pomogli unesrećenim ljudima, gleda me sa zadrškom. Ne veruju mi. “Drago mi je da je neko sa nacionalne televizije došao da nas snimi” – sa osmehom na licu obraća mi se Lorens, volonter iz Velike Britanije. “Mene su cenzurisali na televiziji, prebacili su me na radio, došao sam o svom trošku. Nisam siguran da će iko videti to što ovde snimam”, odgovaram mu, primećujući kako mu osmeh nestaje. Pokazuju mi sobu u kojoj ću provesti desetak dana. Prazna ugaona soba sa nekoliko dušeka i malim grejačem koji ne radi. Srećom poneo sam vreću za spavanje.

JUTRO

Oko osam izjutra iz polusna budi me metež. Ni vreća za spavanje, ni tri deke nisu bile dovoljne da odagnaju hladnoću. Pokušao sam uhvatiti nešto sna, ali bezuspešno. Izlazim u hodnik da bih video volontere u akciji, sprema se hrana, raznosi odeća, dovikuje se. Opšti haos u kome oni dobro plivaju. Krmeljivih očiju silazim u donji deo kuće gde se na gasnim pećima priprema hrana za migrante. Za kuvanje je danas zadužen Antonio, inače profesionalni kuvar iz Italije. “Skoro deset godina radim kao kuvar po Evropi. Poslednjih nekoliko godina sam u restoranima sa Mišelinovim zvezdicama. Dočekala me je pandemija korona virusa u Švajcarskoj u restoranu sa tri zvezdice. Dok sam bio u svojoj smeni čuo sam na vestima priču o migrantima u Srbiji i problemima koje ima No name kitchen. Po završetku smene sam se spakovao i došao u Šid. Bolje da kuvam za njih nego za gospodu u Ženevi”, priča mi Toni dok meša leblebije u ogromnim šerpama.

Oko podneva, hrana i čista odeća unose se u kombi koji je video i bolje dane. Tu belu mašinu u životu drži jedino ljubav volontera i čista sreća. Za prvu današnju turu su zaduženi Lorens i Toni, ja ću sedeti između njih i pokušati dokumentovati njihov rad. Prva dostava je “džungla” blizu granice sa Hrvatskom. Sa asfaltnim putem smo se oprostili pre desetak minuta i sada uveliko idemo zemljanim putevima koji bi predstavljali problem i džipovima, a ne kombiju koji je odavno spreman za otpad. Pri dolasku na lokaciju dočekuje nas desetak migranata, po izrazu njihovih lica pomisli biste da je Nova godina. Otvaraju se zadnja vrata kombija i Lorens sa kesama oprane odeće dovikuje njihova imena. “Jafar, Jafar, gde je Jafar?” Iz gomile ljudi probija se glas da je Jafar otišao na “gejm”. Britanac odmahuje glavom. Nastavlja sa prozivkom. Toni otvara drugi deo kombija gde su smeštena burad sa toplom i hladnom vodom. Migranti se polako skupljaju i počinju se skidati na temperaturi koja je tik ispod nule, uzimaju crevo i kreće tuširanje. Na drugom kraju kombija Lorens je završio sa deljenjem odeće i prelazi na hranu. Leblebije sa kupusom su zamirisale iz kombija. Sva pakovanja hrane su razgrabljena, u džungli je tišina, svi jedu. Lorens i Toni kupe prljavu odeću i prazne plastične kutije od hrane. Pitaju da li nekome treba medicinska pomoć ili neki lek. Sve se pakuje nazad u kombi. Na putu prema kući u Šidu Toni mi objašnjava šta je gejm i zašto se zove džungla: “Kada pokušavaju da pređu granice oni to gledaju kao igru, kako bi im psihički bilo lakše, ako izgube. Zato se njihov prelazak granice naziva gejm. A džungla zovu sva mesta gde spavaju pod vedrim nebom“. Ćutao sam ostatak puta.

Sledeća tura je u četiri popodne. Ovaj put se ide ka napuštenoj kući blizu pruge koja vodi ka Hrvatskoj. Posle tridesetminutnog putovanja dočekuje nas klinac od svojih trinaestak godina. Bos i u blatu čeka da se istušira. Za ovu drugu turu su zaduženi Edi i Ana, momak iz Tuluza i devojka iz Španije. Noć je opkolila kombi i jedina svetlost je ona od farova. Ruke su mi se smrzle i ne mogu uključiti foto-aparat, a želeo sam prikazati red za tuširanje i bose noge. Promrzli prsti nisu mi dozvolili da okinem niti jednu fotografiju. Proces rada se ponavlja. Deli se odeća i hrana, gleda se da li je nekome potrebna medicinska pomoć. Iz bureta sa toplom vodom klinci se polivaju i pokušavaju se oprati. U toku pranja neko iz daljine je povikao: “Policija, policija!”. Za pet sekundi svi su razbežali, mokri, goli i sa šamponom u kosi počeli su trčati ka šumama. Mi smo ugasili kombi i utišali se. Nekoliko trenutaka kasnije proleteo je policijski kombi bez uključene rotacije u pravcu Hrvatske. Edi je odahnuo, bio bi mu to treći put da ga hvata policija. Morao bi napustiti zemlju. Ostali smo tu još par trenutaka, čekali smo da vidimo da li će se neki klinac vratiti. Mrak oko nas je bio tih. Niko se ne vraća.

NOĆ

Noći u kući No name kitchen-a predviđene su za zajedničko kuvanje i druženje. Kao gostu, meni je pripala ta čast da posmatram metež oko sebe. Tokom prepričavanja događaja od tog dana sprema se i plan za sutra. Ne postoji hijerarhija, svačiji glas se čuje. Meni je ovo nepoznanica, navikao sam da oko sebe imam ljude željne moći, pa makar i u pomaganju drugima. Skromnost je njihova vrlina koja se odlikuje kako u njihovom odevanju tako i u komunikaciji sa drugima. Veština koju treba izučiti. Prvi odlazim na spavanje nadajući se da će ova noć biti toplija.

JUTRO

Anke, volonterka iz Belgije me budi. Sa kapom na glavi i duksom na sebi pokušavam razaznati šta mi govori. Od uzbuđenja koristi i flamanski i engleski. Samo sam razumeo da je neko poginuo i da treba hitno da siđem. U prizemlju kuće me je čekao telefon i glas sa druge strane žice. “Dobro jutro, ovde je Milica advokat iz Beograda, vi govorite srpski?”, pita. Bunovan odgovaram potvrdno. “Molim Vas, idite u selo Sot i pričajte sa prijateljima poginulog momka da saznamo što više informacija. Odgovaram potvrdno. Anke, Flamanka u svojim dvadesetim godinama, studentkinja prava, govori mi da se obučem i krenem sa njom u državni kamp za migrante u okolini sela Sot. Dok sam navlačio drugi par čarapa Anke ulazi u moju sobu. “Mislim da se zove Muhamed, imao je oko dvadeset tri godine, našli su njegovo telo pored pruge u Šidu. Njegovi prijatelji u kampu ne mogu da dođu sebi, žele da vide telo” – objašnjava mi. Taksi je već bio ispred kuće kada sam sišao. Kod crkve u selu čekaju nas dvojica njegovih drugara. Pri pružanju ruke jedan od njih zaplače, potom me zagrli i poče jecati. Prošlo je par minuta dok momak nije prestao da plače. Nadaju se da taj mladić koji je poginuo nije njihov drug Muhamed, žele videti njegovo telo i potvrditi. Na telefonskoj vezi su sa njegovim roditeljima i sestrom koji su u kampu u Turskoj. Pozivamo telefonom, a stariji glas sa druge strane žice me pozdravlja “Selam alajkum mladiću, ti si iz Srbije?” – na šturom engleskom mi se obraća. “Alajkum selam, jesam, kako Vam mogu pomoći?”- pitam. Stavio sam telefon na spikerfon, želeo sam da svi čuju. “Molim te, pomozi nam da saznamo da li je to naš sin poginuo, ako jeste da ga sahranimo po našim običajima, molim vas”, kroz plač priča Muhamedov otac. Tiho sam mu odgovorio da ne brine. Rastajemo se sa Muhamedovim prijateljima i krećemo ka Šidu. Ćutimo.

Stižemo nazad tačno na vreme kada kreće druga tura. Ulazim u kombi sa Tonijem i Lorensom. Idemo ka džungli pored reke. Pet je sati i mračno je. Volonteri poznaju zemljane puteve vrlo dobro i ne štede kombi. U džungli nas čeka veći broj ljudi. Sinoć je bila tuča, migranti iz druge džungle su ih napali i pretukli. Tinejdžeri okupljeni oko kombija pokazuje slomljene zube i razbijene glave. Ja sam u mislima i dalje u razgovoru sa Muhamedovim ocem. Toni pokušava sanirati rane, hrana i odeća su postali sekundarni. Sanacija traje sat vremena, pod svetlošću baterijskih lampi volonteri pokušavaju zakrpiti onoliko koliko je moguće. Podelili su hranu i odeću. Pri pakovanju kombija klinac dotrčava do Tonija, ima nešto da mu pokloni. Figurica napravljena od drveta u znak zahvalnosti.

NOĆ

U jedinoj toploj sobi sedimo. Tiše je nego obično. Anke me gleda, već večeras želi da pokušamo saznati okolnosti pod kojim je Muhamed poginuo. Čeka da se umirim i da krenem da pozivam ljude. Ne radi mi se to. “Znaš li da je Muhamed završio mašinstvo u Damasku?” – reče. Ćutim. Ostali volonteri lagano napuštaju prostoriju. Ostajemo Anke, ja i telefon. Svestan sam da ulazim u borbu sa srpskom birokratijom. Ne umem joj to prevesti. Krećem da zovem prijatelje advokate da me upute gde i šta dalje. Legao u tri ujutro.

JUTRO

Kasno se budim. Hrana je već spremljena. Pasta u paradajz sosu. Pored živog Italijana, Lorens iz Britanije ju je pravio. Toni je samo ćutao i negodovao. Danas na prvu turu idu Edi i Toni. Džungla pored reke je prva tačka dostave. Svaki volonter je tu tri meseca, koliko im dozvoljava viza. U ta tri meseca volonteri se uigraju, tačno se zna ko koju turu vozi, ko je zadužen za deljenje hrane, a ko za vodu i čaj. Izlazim iz kombija ranije, puštam ih da idu pre mene. Nameravam da fotografišem migrante iz daljine, a da ne primete da sam tu. Džaba, zovu me po imenu. Sipali su i meni čaj. Kalid, momak iz Kabula pruža mi porciju hrane. Govorim mu da sam jeo. Svi volonteri jedu ono što kuvaju za migrante. Žao mi je samo što Italijan nije makar začinio pastu. Ova tura je slabija, bilo je tek nekolicina migranata. Ostali su otišli na „gejm“. Kupimo prljavu odeću i odlazimo. Pri ulasku u Šid Anke mi javlja da idem u mrtvačnicu, da pokušam videti telo. Ostavljaju me ispred groblja i odlazim ka delu gde bi trebalo da drže tela. Na ulazu me zaustavljaju i lepim rečeničnim konstrukcijama mi objašnjavaju da samo porodica može videti telo. Ili da dam pedeset evra. Nisam porodica, a pedeset evra i da imam, nemam. Ljutit odlazim kući. Anke se uveliko trudi da reši stvar. Posle mog objašnjenja iz mrtvačnice pokušava pronaći njegovu rodbinu.

Poslepodne je, a ja sam već umoran. Volonteri se spremaju za sledeću turu. Ovu propuštam, hladno mi je. Zima mi je ušla u kosti. Sa Anke tražimo njegovu porodicu. U kampu u Somboru pronalazimo Muhamedovog polubrata, sutra ujutro dolazi. Flamanka se smiruje sa ovim saznanjem i spušta ton. Ostali smo sami u kući. “Znaš, ja sam zbog ovog upisala internacionalno pravo. Želim ići po svetu i pomagati ljudima. Na ovo gledam kao na praksu” – započinje priču. “U Šidu su me već bili hapsili, ne samo mene nego i Edija i Tonija. Dobila sam obaveštenje da moram već juče napustiti zemlju” – kroz smeh nastavlja. Odlučnost Belgijanke mi tek sada postaje jasnija. Volonteri su svesni u šta se upuštaju, ali ne odustaju.

NOĆ

Kasno se kombijem vraćaju. Zaglavili su se u nekom jarku. Večeras sam ja pravio vegeterijanske tortilje. Sutra je ekipi slobodan dan, tako da su pozvali nekoliko osoba iz Šida da dođu na klopu. Ta mala grupa ljudi je jedina koja im pomaže na terenu. Pričaju sa mnom prvih pola sata na engleskom, dok nisam počeo psovati na srpskom. Nisam siguran da znaju koliko sam ponosan na njih. Ćutim i slušam ih. Pričaju mi o svojim razlozima zbog kojih pomažu No name kitchen. Svi se svedu na jedan. Humanost. Te noći mi nije smetala hladna soba za spavanje. Ponosit na momke lako sam zaspao.

JUTRO

Oko sedam ujutro se budim. Danas se kuva krompir sa graškom. Prvi put me čeka skuvana kafa. Svi volonteri sede u zajedničkoj prostoriji. Čekaju da im se i ja pridružim. “Našli smo nekog daljeg Muhamedovog rođaka u kampu u Somboru. Javio nam je malopre da je to on, Muhamed. Mislili smo da na jezeru Sot danas napravimo bdenje, a ti da snimiš. Voleli bismo da to pošaljemo njegovim roditeljima“ – objašnjava situaciju Ana iz Španije. “Naravno, nema nikakvih problema” – nisam uspeo da dovršim rečenicu, a oni su već započeli organizovanje bdenja.
Ovaj put se kombi pakuje drugačije. Dva kanistera sa vrućom vodom za čaj. Nekoliko pakovanja jafa keksa i plazme i prazna sveska. Ona će nam poslužiti kao knjiga žalosti. Nas šestoro smo se potrpali u kombi. Troje napred i troje nazad u transportni deo. Ima na jezeru Sot jedan lep drveni sto sa klupicama. Gleda na jezero i okolnu šumu. Jednom ću se tu vratiti. Slika Muhameda je već bila postavljena kada smo mi stigli. U tišini vadimo stvari iz kombija. Pored slike pokojnika postavljamo vruću vodu i čajeve. Lagano dolazi još njegovih drugova.

Ima nas sada petnaestak, ćutimo i gledamo u jezero. Zimsko je podne, probija se sunce povremeno, ali sa njim i buka kočenja automobila koji se zaustavio par metara od mene. Četrdesetogodišnjak spušta prozor. “Marš odavde, gamad jedna. Jebo vam ja majku!” Prilazim automobilu, mirnim glasom na srpskom jeziku mu se obraćam rečima: “Oprostite, u čemu je problem?”. Iznenađen mojim znanjem srpskog jezika nastavlja u malo blažem tonu. “To su sve lopovi, bagra. Došli su da nas ubiju. Nisu to izbeglice, ja sam izbeglica” – usta mu zapeniše dok je završavao rečenicu. “Izvinite, a šta vi tražite u mojoj zemlji?” – posle ovog postavljenog pitanja nastala je tišina. Minut kasnije je samo okrenuo auto i otišao. Vratio sam se među ožalošćene ljude. Posle deljenja čaja počeli su da se upisuju u knjigu žalosti. Spuštenih glava su prilazili stolu sa sveskom. Kada je došao red na volontere, troje policijskih kola okružilo je ožalošćeni skup. Šestoro policajaca je iskočilo iz auta. Iako na kraju živaca, preduhitrio sam ih. Izvadio sam svoju press kartu i objasnio situaciju. Nadao sam se da neće prekinuti bdenje. Zamolio sam ih da stanu iza kombija i dozvole ljudima da se upišu u knjigu. Kameru nisam isključivao. Tražili su pasoše od volontera i moju potvrdu da snimam dokumentarni film. Dobili su pasoše i papir na kome sam napisao: SNIMAM DOKUMENTARNI FILM. U potpisu Vojin Ivkov. Trajala je cela provera taman toliko dok mi baterije u kameri nisu iscurele. Policija je otišla. Ostao sam samo ja na kraju da se upišem u knjigu žalosti. Stajao sam iznad te suzama natopljene sveske, ne znajući šta da napišem. Ne znam ni danas šta sam napisao. U tišini smo se razišli.

NOĆ

Te noći u Šidu smo od jataka iz varoši dobili rakije i čvaraka. Sedeli smo u krugu i prepričavali sahrane nama bitnih ljudi. Tražili smo sličnosti i razlike u tugovanju, verskim običajima, u ljudskosti. Kao i većina bolnih tema i ova se završila smehom. U pokušaju slavljena života pričali smo o ratu i o tome kako se ljudi priviknu na njega. Jedan od jataka je izbeglica, mi ostali smo deca iz vremena nasilja, rata… Volonteri su otvorenih usta slušali našle dogodovštine iz devedesetih. Iako naših godina, nisu bili upoznati sa raspadom države u kojoj sam rođen.

JUTRO

Poslednje buđenje u Šidu. Danas se kuva boranija sa lukom i leblebijama. Ne znam šta im je sa tim leblebijama. Sunce je jako, da ne znate da je sredina decembra, pomislili biste da je septembar. Na ulici se čuju strani jezici i gužva je. Stigle su zimske cipele. Kako se No name kitchen finansira od donacija, tako je i velika nepouzdanost isporuka. Ne znaju da li će imati hrane za sledeći mesec. Oslanjaju se na društvene mreže za pomoć. Cipele koje su dobili su deo donacije, na kojoj se radilo više meseci. Sada kada su stigle, volonteri su zahvalni. Kombi je krcat, ovo će mi biti poslednja tura sa njima. Idemo u džunglu pored reke. Pri dolasku na lokaciju primećujem veći broj migranata. Lorens mi govori da je obavestio ljude da dolaze cipele, da se skupi što više njih. Tako iskrenu sreću nisam dugo video. Većina njih je u papučama ili u nekim pocepanim patikama. Sve lagano prelazi u improvizovanu modnu pistu. Šepure se jedni pred drugima u novim cipelama. Sedam na ivicu kombija i gledam ih. Klinac iz Avganistana mi daje klopu i seda pored mene. Obojica se smejemo prizoru ispred nas. Topla i suva stopala izvuku najbolje iz ljudi. Dok se skupljaju stvari, prljava odeća i ostaci od hrane, opraštam se od migranata. Uzimam njihova imena i fejsbuk naloge da bih im poslao fotografije. Ispred kombija smo uradili jednu zajedničku fotografiju. Pokušao sam ovo vreme iskoristi i napraviti dokumentarni film o No name kitchen-u, a na kraju ne znam o čemu će biti. Možda o nama, o razlikama, o tome ko su ljudi, a ko je čovek. Na odlasku gledam Lorensa i Tonija, dvojicu od stotinu volontera koji su prošli kroz No name kitchen, a biće još stotina. Iz hladne i prazne sobe skupljam svoje stvari, uveče imam bus za Novi Sad. Na brzinu uleću u sobu volonteri da se pozdrave sa mnom. Moraju hitno otići do kampa, nešto se zbilo. Ostajem sam sa svojim torbama. Poslednju kafu pravim i gledam po kuhinji poruke koje su ostavili prethodni volonteri i migranti. Ostavljam i ja jednu cedulju. “Hvala vam. Vojin.” Odlazim na autobusku stanicu.

NOĆ

Autobus je mali, prima tek šačicu ljudi, od kojih je nekoliko migranata, odlaze na gejm na sever. Prisluškujem njihov razgovor dok pokušavam da uhvatim malo sna. Na stanici u Novom Sadu policija dočekuje bus, znaju tačno koga da legitimišu. Trojicu mladića trpaju u kola i odvode. Na moje pitanje zašto ih privode samo se osmehuju. I ja se smejem. Smejem se i dok ulazim u svoju kuću, smejem se i dok puštam toplu vodu, smejem se dok pravim čaj. Smejem se, jer mi je to jedino ostalo.

JUTRO

Dva dana sam u Novom Sadu. Iz sna me budi zvuk telefona. Anke je na drugom kraju, uhapšena je i deportuju je. Zahvaljuje mi se na pomoći i kaže da su sahranili Muhameda po njegovim običajima. Javiće se kada stigne u Belgiju. Na pitanje da li je dobro, odgovara potvrdno. “Nisam bila sretnija. Znam šta treba da radim u životu.” Opet se smejem.

(Autonomija)