Bio je to doček Nove godine s početka devedesetih. Nije bilo snega, pa sam dobar deo raspusta proveo kod kuće. Odmah da kažem, nema veze ova priča sa koronom. Bar ne direktno.

Ostalo mi je nekoliko prskalica koje nisam potrošio, uzeo sam jednu prskalicu da zapalim. Čudno se te pirotehničke stvari ponašaju u zatvorenom prostoru, imaju tendenciju da zapale stvari. U mom slučaju to bi tepih. Tada smo svi u porodici shvatili da nije od sto posto prirodnih materijala, ima i sintetike. Plamen se brzo proširio, a ja sam, koliko god je to situacija dozvoljavala, ležerno išao po čašu vode da vatru obuzdam. Na sreću moju i stanovnika mog ulaza, vatra je ugašena, a ja sam dobio batine koje zaslužuju kraći opis.

Španska furija ne može da priđe Živkinoj. Majka je toliko brzo otrčala u sobu da sam samo osetio pomeranje vazduha. Nisam je video. Ugasila je istom brzinom vatru, da sam sada video samo njene obrise. Ali kako je uletela u kuhinju po varjaču. To sebi pokušavam objasniti i sada, posle trideset godina. Samo se pojavila preda mnom, sa dugačkom drvenom kašikom. Tolika joj je želja bila da me upozna sa tvorcem da je dugo marljivo čuvanu varjaču slomila na meni. I danas komšiluk priča o klincu koji se sjurcao sa četvrtog sprata i otrčao na drugi kraj kvarta. Govore o njemu kao o budućem olimpijcu. Priznajem, ponosan sam i danas na moju sposobnost da pobegnem…

Majka je slabije vršila dužnost lošeg policajca, ali kada je ulazila u tu ulogu, ulazila je svim srcem. Dok je moj stari bio malo skloniji drami u kažnjavanju mene. Čovek je došao sa sela, iz Stapara, na studije u grad. I ostao tu. Kad su se preselili na Naselje i dobili mene, nabacio je tada sebi baštu preko puta zgrade. Taman dovoljno veliku da ne plače svako veče za rodnom grudom. Imao je za očuvanje te bašte sve potrebne alatke, među kojima i makaze. Umeo je da me pošalje po prut sa tim makazama, da sam izaberem kojim će me vaspitavati. Prut je morao biti od bagrema, pošto se lakše i lepše savija.

Veće gluposti, duži prutovi. Znao je komšiluk šta je u pitanju kada me vidi sa makazama kako izlazim iz ulaza. Da sebi produžim minute slobode, često sam birao bagrem na kraju našeg kvarta. Da se malo prošetam pred egzekuciju. Svojski sam se trudio da biram što trulije pruteve, ko uz očin ni jedan nije bio truo. Birao sam onda manje savitljive, ali ti su obično bili i deblji… Na putu do kuće, kornjačinim korakom, gledao sam da taj prut koliko god mogu sabotiram. Sekao sam ga po sredini, pravio rezove po njemu. Sve u nadi da će se polomiti dok ne postane instrument mog vaspitanja.

Istančan rad zgloba je imao moj stari kada je upravljao prutem. Sa ove distance mogu slobodno reći da je postojalo neko takmičenje u primenjivanju disciplinskih mera, a da se tu računala i estetika istih, moj stari bi bio u među prvih pet. Ali svih vremena. Treba ga pohvaliti. Nije on imao neko zadovoljstvo u upošljavanju pruta, ali mu nije ni bilo mrsko. Mislim da mu je veće zadovoljstvo predstavljalo moje biranje oruđa. Nadao se da ću se opametiti na tom hodočašću. Koliko god da ga je primenjivao, nisam se opasuljio. Kasnije je i on popustio, mislim da se razočarao u moje nerazumevanje njegovog načina vaspitanja. Počeo je papuču da koristi…

Danas mog matorog nema, ali je ostalo to hodačašće po sopstvenu kaznu. Kao uspomena na njega.

Generacije mog ćaleta ovih nedelja doživljavaju poniženja, uvrede, ucenjivanja. Ophode se prema njima kao prema deci. Zaboravlja se da su te generacije izgradile ovu zemlju i postavile temelje za sistem koji samo što ne počne da puca po svim šavovima. Represivne mere upakovane u novčanicu od sto evra su predstavljene kao vid odbrane od pandemije. I osmeh se se sklonio sa lica feudalaca, ostao je čist prezir. Kao zemlja, na periferiji Evrope, koja je pri vrhu po starosti stanovništva, ovakav prezir naših feudalaca je za svaku pohvalu. Sada makar vidimo čistu emociju, a naši stari i nisu toliko slepi da ne prepoznaju kada nisu poželjni.

Ovih dana, čini mi se, trebalo bi mnogo ljudi poslati na to hodočašće. Već i kasnimo kao građani sa disciplinskim merama. Jer, u toku ove nesrećne pandemije promenile su se uloge: ceo narod postade dete koje izgleda nije dovoljno „vaspitano“.

Pokušao sam i ja par puta biti otac mom ćaletu, znate kraj priče. Nemojte na kraju da nam ostane samo papuča….

(Autonomija)