Politička organizacija “Dosta je bilo” objavila je da su u periodu januara 2016. do decembra 2019. godine 40.349 osobe izrazile nameru da podnesu zahtev za azil u Srbiji. Kako navode u MUP-u Srbije, u tom periodu odobreno je 114 zahteva za azil.

“Dosta je bilo” je u istom saopštenju naveo da MUP Srbije još uvek nije odgovorio na pitanje koliko migranata je u Srbiji “izrazilo nameru da traži azil u drugim državama”, kao što su Nemačka, Austrija itd.

“Podsećamo da je Ministar unutrašnjih poslova još 2017. godine kazao da je broj migranata kojima je Republika Srbija izdala potvrdu o njihovoj nameri da traže azil u Nemačkoj, Austriji i drugim zemljama EU bio oko 617.000. Nezvanične informacije su da je do danas taj broj premašio milion. Ova potvrda je važna zato što se na osnovu nje Srbija deklarisala kao ‘zemlja prvog ulaska’ tako da će u slučaju vraćanja migranata iz Nemačke i Austrije oni biti vraćeni u Srbiju”, tvrde u DJB.

Ta politička organizacija takođe navodi da je Srbija potpisala sporazume sa Nemačkom i Austrijom o vraćanju migranata u Srbiju “koji se kriju od javnosti”.

“Srbija je jedina zemlja na Balkanskoj ruti migranata koja je pristala da izdaje ovakve potvrde. Ovo je jedan od razloga zašto Berlin, a samim tim i EU, u potpunosti podržavaju vlast u Srbiji i kažu da ‘Srbija ide u dobrom pravcu’”, smatraju u DJB-u.

U međuvremenu je ovo saopštenje prenela novinska agencijaBeta, a nakon toga i više medija koje koriste njihov dnevni servis.

Ovo nije prvi put da predstavnici “Dosta je bilo” barataju brojem od million migranata koje će bogatije države zapada navodno naseliti u Srbiju, uz tvrdnje da resorno ministarstvo “krije” podatke o tome.  

Sagovornici VOICE-a navode da jedino što predstavlja delimičnu istinu u ovom saopštenju jeste broj osoba koje su “izrazile nameru da podnesu zahtev za azil”, ali navode da se DJB koristi nepravilnim nazivom postupka registracije migranata.

Programski direktor za Balkan organizacije “Save the Children” Bogdan Krasić navodi da se potvrde o nameri za traženje azila ne izdaju, odnosno da ne postoje, kao i da one ne bi imale nikakvog pravnog efekta čak i da postoje.

Prema njegovim rečima, u postupku traženja azila u Srbiji postoji faza registracije, kada osoba izražava nameru da traži azil, prilikom čega dobija potvrdu kojom se upućuje na neki od centara za azil u roku od tri dana.

“Samom potvrdom o registraciji se ne otpočinje postupak dobijanja azila. Po našem zakonu, postupak počinje podnošenjem zahteva (za azil). To praktično znači da je znatno veći broj potvrda (o nameri) od broja osoba koje su kasnije podnele zahtev. Po statistici, većina ljudi ga izrazi bez iskrene namere da azil zatraži u Srbiji, kako bi na neki način regulisali svoj boravak u Srbiji. (Kada izraze nameru) u mogućnosti su da budu u hotelu ili sličnom smeštaju. To nije pravni status, ali im daje određena prava. Najveći broj njih nema nameru da ostaje u Srbiji”, kazao je Krasić.

Kao primer navodi da je prošle godine bilo 12.937 takvih registracija, a da je podneto svega 174 zahteva. Dodaje da je od 78 zahteva iz ranijih godina 16 ili odbačeno ili odbijeno. Napominje i da su u te brojeve uključeni građani država koje nemaju veze sa migranstskom rutom, kao što su Rusi, Kubanci ili Ukrajinci.

Prema Krasićevim rečima, može se kazati da trenutno u Srbiji boravi oko 150 ljudi koji su zapravo dobili azil.

Navode da su migranti MUP-u prijavljivali da će tražiti azil državama Evropske unije, Krasić ocenjuje kao delimično tačne, s obzirom na to da se takvo pitanje postavlja u sklopu ankete, koja obuhvata sva pitanja vezana za status, da bi proverili da li je ta osoba iskrena u nameri da zatraži azil upravo u Srbiji.

“(To pitanje) se postavlja u sklopu ankete koja obuhvata i pitanja o zdravstvenom stanju, da li su već negde tražili azil, kako bi se ispitala osnovanost nečijeg zahteva. Ta pitanja su legitimna. Ali, MUP ne može da izdaje potvrde za treće zemlje, može da izdaje samo za ono što se tiče Srbije. MUP ima ingerencije samo na teritoriji Srbije, ne može da izdaje potvrde koje bi (na bilo koji način) obavezivale drugu državu”, dodaje Krasić.

Na tvrdnje da će na osnovu potvrda države EU Srbiju za “milion migranata” deklarisati kao zemlju prvog ulaska, Krasić kaže da takvi dokumenti, čak i da postoje, ne bi mogli da promene geografiju.

“Srbija nikako ne može biti prva zemlja ulaska, osim ako neko (od migranata) nije došao avionom u Beograd ili Niš. Svako ko ulazi u Srbiju kopnenim putem je u 99 odsto slučajeva bio na teritoriji neke države Evropske unije. Najčešće zemlje ulaska su ili Grčka ili Bugarska. MUP čak i da izda potvrdu na kojoj piše eksplictno da je Srbija zemlja prvog ulaska – to ne bi imalo nikakvo dejstvo, jer bi to bila čista fikcija. Srbija nije ostrvo, uglavnom je okružena državama EU, nema izlaz na more…”, kazao je Krasić.

Iako ne sumnja da u državama zapadne Evrope postoje političari koji bi smatrali da je vraćanje ljudi rešenje migrantske krize, Krasić navodi da do sada niko nije vraćen na taj način.

“O toj temi se govori već pet godina. Pribaltičke države, na primer, su dobrovoljno pristale na smeštaj određenog broja tražilaca azila, ali bez volje tih ljudi se ne može menjati stanje. Nekoliko stotina (migranata) su napustili te države u roku od par meseci. Priče o povratku million ljudi u Srbiju nije moguća, posebno kada se uzme u obzir praksa Evropskog suda za ljudska prava koji zabranjuje vraćanje tražilaca azila čak i u Grčku, koja je zemlja EU. Svako bi mogao da se žali na takvu odluku, ti slučajevi bi bili individualizovani. Sud bi u teoriji onda imao million predmeta da obradi, a godišnje ih obrađuje ukupno 30.000”, zaključio je Krasić.

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović navodi da “Dosta je bilo” zloupotrebljava parcijalne informacije, tumačeći ih tako da izazovu “strah i paniku” među građanima.

“To čine kako bi ostvarili određene interese. To nije prihvatljvo za ozbiljno društvo, da se građani dezinformišu oko činjeničnog stanja. A to čine nestručni ljudi koji nisu u toku sa svim procesima (migracija). Tu, nažalost, vidim zlu nameru. U pitanju je verovatno politički interes, da se na ovom polju postignu poeni, nalik drugim grupama na zapadu”, smatra Đurović.

On dodaje da je više grupa u Srbiji, naročito od početka godine, i parcijalnim tumačenjem informacija pokušavalo da ostvari korist.

Navode da države zapadne Evrope planiraju da milion migranata “vrate” u Srbiju Đurović ocenjuje kao “spekulacije”, a ovakvo podsticanje predrasuda kao “neodgovorno”.

“Ako imaju takve informacije trebaju da ih dokažu, prezentuju, kažu ko se putem koje procedure obavezao na tako nešto, iznesu argumetaciju na osnovu čega to tvrde. Ova oblast nije tako jednostavna, a ako mi razvijemo neosnovane strahove, to će uticati na naše ponašanje, ponašanje ovog društva i odnos prema ljudima koji i po našim zakonima imaju pravo da traže zaštitu”, zaključio je Đurović.

Mateja Agatonović (VOICE)

Tekst je nastao u okviru projekta “Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima” koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.