Moj deda po majci je ubijen u političkom atentatu 1924. godine. Atentator je uhvaćen i srpske vlasti su ga kaznile. Nalogodavci su se tim političkim ubistvom hvalili, a ubica je proglašen za heroja i mučenika. Moj je otac sa dlaku izbegao smrt u atentatu 1995. godine. Vlasti, makedonske, nisu pokazale neki veliki interes da pronađu atentatore, a naredbodavci se nisu sami javili, bar ne da se time hvale. Ja sam se 1991. zatekao u Americi, tako da su sve pretnje, svo nasilje i svu mržnju uperene protiv mene istrpeli moji najbliži. Srpske vlasti nisu protiv toga učinile ništa ni tada, a ni kasnije.

U slučaju Zorana Đinđića, izvršioci su najpre priznali, a potom negirali ubistvo. Nalogodavci su se predomislili, pa se nisu nedvosmisleno hvalili ubistvom. Neki koji verovatno znaju krivili su jedne ili druge neprijatelje srpskog naroda. Vlasti nisu pokazale interes da nalogodavce pronađu. Sud nije pokazao interes da dođe do političkih motiva atentata i do onih koji su ga naložili. U ovom času, samo zanemarljiv broj drugosrbijanaca i građanista pokazuje interes, sasvim uzaludno valja dodati, da se u potpunosti rasvetli ovo političko ubistvo.

Srpska javnost, takođe, pokazuje spremnost da lije suze i gradi kult Đinđićeve lišnosti, ali ne i snažnu želju da sazna istinu. Umesto toga, od te 2003. do danas neverovatan broj ljudi je angažovano na iznalaženju, opisivanju i identifikaciji izdajnika posebno drugosrbijanske i građanstičke vrste. Izdajnika nacionalne stvari, naravno. Đinđić je, uočite, ubijen zato što je bio izdajnik. Tako da čitava ta hajka na izdajnike, ima za cilj da opravda nespremnost vlasti i javnosti da se suoče sa istinom o političkim motivima ovoga ubistva, jer bi se tako došlo i do imena onih koji su u tome učestvovali. I kao u mnogim drugim stvarima (dovoljno je pomenuti samo ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije), javnost spremnošću da živi u laži postaje saučesnik.

Laž je, mislim da bi se moglo reći da je smatrao Kant, moralno najgora. Jer je laž u osnovi svakoga nasilja i svih rđavih ishoda. Dovoljno je otvoriti novine i pročitati šta se izjavljuje o beguncima od haške pravde (koji, valja zapaziti, nisu begunci od srpske pravde), šta o deklaraciji o Srebrenici, a i šta o „borbi“, kako se to zove, za Kosovo – pa shvatiti da je sadašnji srpski režim zasnovan na laži. Nije jedini, kao što je posebno bilo jasno mojoj majci.

Moj deda nije težio nagodbi sa onima koji će ga kasnije ubiti. Moj otac jeste, ali je imao sreću. Đinđić je pred smrt pokušao da obnovi veze sa onima koji su ga već bili proglasili za izdajnika. Tako sam bio razumeo njegove nacionalističke izjave početkom 2003. godine. Zašto bi on inače sa njima razgovarao o Kosovu? To ih je, naravno, samo učvrstilo u uverenju da će ubistvom ostvariti svoje političke ciljeve, jer eto gotovo da imaju priznanje o izdaji. A javnost će, jasno je, biti spremna da svim lažima sa kojima živi doda još jednu. Jer nije pokazala, a ne pokazuje ni sada, volju da živi sa istinom, koju ne može da ne zna.

(Peščanik)