Ko tačno nije znao ko je naređivao politička ubistva devedesetih godina? Kome zaista nije poznata politička pozadina ubistva Zorana Đinđića? Ili možda neko ne zna koliko je dugo bombardovano Sarajevo? Ili se neko dvoumi oko toga zašto i kako su ubijani ljudi u Srebrenici? Ima li onih koji ne mogu da povežu politiku „humanog preseljavanja“ i slavljenje „jedine srpske pobede“ sa zločinima u Bosni i Hercegovini? Ili možda nekome nije poznat režim koji je vladao na Kosovu devedestih godina prošloga veka? Što bi rekao odlazeći predsednik vlade, „nemoj samo neko nama da objašnjava…“. Bilo bi neverovatno korisno kada bi recimo on, predsednik države i budući predsednik vlade u Politici i na Radio televiziji Srbije rekli: „Znali smo, a sada bismo i da se javno zna“.
Što bi rekao Gari Beker, društvo, zemlja, država imaju onoliko kriminala koliko su spremni da odvoje sredstava da ga suzbiju. Sredstva su zakonska, sudska, policijska i, naravno, politička. Ovo se može shvatiti i ovako: gotovo nimalo kriminala nema, a da nije na izvestan način, bar prećutno, odobren od vlasti, koja se oslanja na oportunističko društvo. Isto važi i za korupciju. Tome valja dodati i strategije racionalizacije, opravdavanja i skretanja teme, u medijima, posebno u državnim i, na osnovu toga, navodno uglednim. Ovo se odnosi ne samo na visoki kriminal, već i još više na svakodnevnu bezbednost i izvesnost poštovanja elementarnih sloboda i prava. Ima li nekoga ko ne razume kako je moguća diskriminacija manjinskih grupa? Ili zašto se pogoršava bezbednost ljudi u svakodnevnom životu, koji moraju da trpe nasilje svake vrste jer im ustanove i organizacije čija je to dužnost ne pružaju zaštitu? Ili zašto, kako se to kaže, ne funkcionišu institucije?
Ukoliko nedostaje interes, što nije nerazumljivo, da se čitaju članci Bekera i drugih iz Čikaške škole, film „Tačno u podne“ je zapravo i bolja zamena. Pa ako ne vidite gledajući stvarnost, videćete posredstvom filma.