Režim zanemaruje političke podele, radikalizuje prilike i gura Srbiju u novo i opasno podvajanje. U tom podvajanju režim sebe predstavlja kao zagovornika rada (i reda), a oponente kao agente rata i anarhije. Svrha ove podele nije informativna, nego opskurno propagandistička i huškačka.

Rat u Srbiji – mislim na verbalni rat – traje već dugo, praktično od dolaska naprednjaka na vlast. Cilj tog rata je diskreditacija opozicije i monopolizacija vlasti, snažno personifikovane u liku partijskog Cezara.

Uništavanje opozicije se provodi na različite načine, a najčešće tako što se opozicija kriminalizuje i što joj se dosledno osporava dignitet političkog aktera. U režimskoj propagandi opozicija je lišena vizije, programa i političke ideje. Ona ne želi da unapredi Srbiju i poboljša život građana, nego da se dočepa vlasti, kako bi besomučno pustošila fondove i, na sve moguće načine, pljačkala građane.

Pitanje koje nas intrigira je jednostavno i glasi: da li je aktualni verbalni rat uvod u pravi rat, u rat u kome će reči biti zamenjene kuršumima, flašice sa vinom molotovljevim koktelima, a verbalna porepucavanja pravim rafalima?

Režim daje do znanja da je spreman za sukobe, on ih zaoštrava, ali oružani sukobi nisu u ovom, a ni u sledećem trenutku izvesni. Režim sa reči prelazi na pesnice, baklje i metalne šipke, navigira huligane i siledžije i preko medija huška pristalice na opoziciju. Koju etiketira kao Kurtijevu, plaćeničku i izdajničku, čime se nasilje prema političkom protivniku unapred legitimiše.

Problem za režim je opozicija, pošto se njeno sadašnje ponašanje ne uklapa u zamišljeni scenario. Opozicija ne pokazuje nikakvu sklonost ka radikalnim sukobima, a kloni se i fizičkih sukoba sa odredima režimskih batinaša, najmljenih da terorišu građane. Umesto na konfrontaciji, opozicija insistira na pitanju odgovornosti za stradanje ljudi na želeničkoj stanici, na pitanju korupcije, izigravanja propisa, kidnapovanju građana, siledžijstva policije, kršenju zakona i procedura. Opozicija traži ostavku predsednika vlade i ministra policije, zahteva da se stane na put bezakonju… Sve su to politički, a ne ekstremistički zahtevi. Na tim zahtevima se mogu politizovati građani i mobilisati podrška.

Čak i kada bi želeo da pribegne masovnijoj primeni nasilja, prenameni sportskih objekata i internaciji političkih protivnika, režim to ne bi mogao lako da izvede, jer se suočava sa nekim neplaniranim i neočekivanim problemima. Jedan od njih je uključivanje srednjoškolaca u proteste, drugi problem je pretnja univerziteta da će obustaviti rad, treći i veoma važan problem je korozija lojalnosti među samim naprednjacima. Neki od naprednjaka, jednostavno, više ne žele da slede režim, kada procenjuju da su njegovi potezi izazivački, iracionalni i ekstremistički. Napokon, podvajanje građana na privilegovanu manjinu, kojoj je sve dopušteno, i ogromnu obespravljenu većinu, delegitimiše režim. Uporno, tiho i efikasno.

Duga vladavina razbija iluzije, tanji legitimacijske osnove i vlast lišava ubedljive ideološke storije. Režimski instrumentarijum je danas sveden na tri stvari – ogoljenu korupciju, strah i pretnju građanskim ratom. Na opoziciji je da nađe efikasnu strategiju kojom će se suprotstaviti režimu. To znači da opozicija mora, prvo, onemogućiti režim da se legitimiše hobsovski, drugo, ona mora dekonstruisati režimski narativ koji opoziciju hostijalizuje, umesto da u njoj vidi prostor legitimnih političkih opcija. Čak i onda kada opozicija priznaje da je Kosovo nezavisno, kada Srbiju vidi u NATO-u, kada odbacuje srpski svet, kada državne interese pretpostavlja etničkim, a građansku državu etnonacionalnoj.

Ako je režim diskreditovanjem i uništavanjem opozicije želeo da kod građana izazove osećaj impotentnosti i bespomoćnosti, a vlastite bezalternativnosti, opozicija mora naći načina da građanima vrati veru u to da su važan politički faktor i da stanje u polisu presudno zavisi i od njihove volje. Krvava šaka je moćan simbol, ali njeno nošenje gradskim ulicama i na reverima političara nije dovoljno.

Mi ne želimo da budemo žrtve i ne pristajemo na kapitulaciju pred uzurpatorom i njegovim zakrabuljenim falangama. Želimo da budeno građani, moćna politička figura, na čijem pristanku počiva politička zajednica. Ne bilo kakva, već civilizovana i demokratska, zasnovana na vladavini prava, slobodnom javnom mnenju i ljudskim pravima.

(Autonomija)