"Sloboda izražavanja je fundamentalno građansko dobro, pa je i njen značaj veći od značaja nekog državnog simbola"
Novine pišu da je Vučić prvi političar koji je Trampu čestitao izbornu pobedu. Ništa čudno. Vučić je okretna, hitra zverka, a sličan se sličnome raduje. Pored toga što su autoritarci, populisti i dele relaksiran odnos prema ustavu, Tramp i Vučić imaju još nešto zajedničko – odnos prema zastavi. Preciznije – prema skrnavljenju zastave.
Tramp je radikalniji od Vučića. On bi ljudima koji spaljuju zastave oduzeo državljanstvo ili bi ih, u blažoj varijanti, slao na robiju. Vućić ne bi oduzimao državljanstvo, ali bi zakon striktno primenjivao i, u zavisnosti od težine prekršaja, naplaćivao novčane kazne i ljudima menjao mesto boravka.
Vučić kaže, a za njim to ponavlja falanga državnih funkcionera, da je u utorak na protestu u Novom Sadu gažena zastava. Gaženje zastave niko nije video, jer nikakvog gaženja, naprosto, nije ni bilo. Zastave skinute sa zgrade u kojoj se nalazi sedište njegove stranke nisu gažene, nego su se vijorile u rukama čoveka na traktoru. Jasna je funkcija ove medijski kolportirane laži – protest treba na svaki način diskreditovati, a njegove učesnike prikazati kao nasilnike i vandale. Vandala je na protestu doista bilo, ali razliku među njima ne bi trebalo ignorisati. Jednima je vandalizovanje profesija, koja se specijalizira o državnom trošku u nekoj od pozadinskih agencija, drugima je to iracionalna i nekontrolisana reakcija na frustracije i poniženje. U pravnoj državi osuda bi stigla i jedne i druge, u partijskoj, na žalost, samo jedne.
No, dopustimo da je na protestu zastava zaista bila gažena, da ju je neko, recimo, spalio ili da je ispred Gradske kuće neki besprizornik urinirao po njoj. Takvog bi pojedinca (ili pojedince) trebalo pravno sankcionisati. Zakon treba primenjivati dok god je na snazi i deo pozitivnog pravnog poretka. Zakoni, na svu sreću, nisu biblijske ploče i podložni su izmenama, pa bi odredbe o skrnavljenju zastave, na primer, trebalo ukloniti iz zakona. Razlog za to je vrlo jednostavan: gaženje (ruženje, spaljivanje, cepanje….) zastave spada u slobodu izražavanja, a ta je sloboda fundamentalno građansko dobro, pa je i njen značaj veći od značaja nekog državnog simbola.
Dakle, sloboda izražavanja koja se manifestuje preko gaženja zastave mora uživati snažnu pravnu zaštitu od, pre svega, uplitanja vlade. Moralno, taj način izražavanja može biti stvar osude; pravno, međutim, spaljivanje, gaženje i ruženje zastave mora biti tolerisano!
Druga interesantna stvar se tiče upotrebe zastave. Po zakonu, zastava se kači na zgrade državnih i organa pokrajinske autonomije i lokalne samouprave, na biračka mesta, brodove, itd. U zakonu se nigde ne pominju sedišta političkih stranaka. Kada je došao u Novi Sad, Vučić nije pitao, a trebalo je, svoje partijske drugove otkud zastava na zgradi sedišta stranke. Država i partija nisu jedno te isto i on bi to, kao predsednik republike, morao znati. No, činjenica da je došao u sedište stranke navodi na zaključak da Vučić u Novom Sadu i nije boravio kao predsednik republike, nego kao član partije kome je stalo do solidarnosti sa svojim novosadskim drugovima. U zemlji u kojoj je republika oteta od građana, pozicija šefa partije (formalnog ili ne) je važnija od predsedničke funkcije, jer je u njoj skoncentrisana efektivna moć. A Vučić je, kao i svi autoritarci kojima Trampova pobeda duva u jedra i izaziva osmeh na licu, gladan moći.
Ali, da se vratim na zakon. Zakon bi trebalo menjati i u delu koji se odnosi na upotrebu zastave. Zašto bi se zastava vijorila samo na zgradama državnih organa, a ne i zgradama privatnih vlasnika? Svakome bi trebalo da bude omogućeno da kupi državnu zastavu, ako to želi, i da je kači tamo gde mu to nalaže njegov politički stav. Može na terasu, a može i na kokošinjac. Ako mislite da zastavi nije mesto na kokošinjcu ubedite me da joj je mesto na terasi. Ubedite me, a nemojte me kažnjavati, jer vam se moj način upotrebe zastave ne dopada i smatrate ga uvredljivim.
Sloboda izražavanja je ekstremno važna stvar, ali ona u Srbiji, na žalost, ima malo pristalica. S druge strane, Srbija ne oskudeva u autoritarcima, kao ni u ljudima spremnim da, uprkos svim medijskim i ostalim lažima, manipulacijama i podvalama, podrže autoritarce. Zato treba stalno imati na umu Frenklinove reči da svi koji žele da unište slobodu nacije, svoj naum započinju sa ograničavanjem slobode izražavanja.
(Autonomija)