Šta smo to videli juče? Mislim na sednicu vlade, a ne na guske u magli hotela Hilton.

Videli smo poniženje vlade i aroganciju „predsednika skoro svih građana“ (skraćeno „predsednik“).

„Predsednik“ je došao na sednicu vlade da ministrima čita propise i očita bukvicu. Nisu dovoljno revnosni u obavljanju svog posla i nisu dovoljno agilni u obračunu sa političkim protivnikom, koji sada perfidno zloupotrebljava učenike i studente, u želji da se bez izbora domogne vlasti. „Predsednik“ je bio razmetljiv i obestan, kako to obično i bivaju oni koji su umislili da su sa istorijom na „Jebi si mater“. On ni ovoga puta nije propustio priliku da demonstrira elementarno neznanje. A to je već doslednost koja zaslužuje poštovanje.

Vlada je, posve očekivano, pokazala potpuno odsustvo integriteta, a članovi vlade odsustvo bilo kakvog samopoštovanja. Niko od njih nije na sednici pokazao ni trunku samosvesti i civilne kuraži, kakvu ovih dana pokazuju studenti. Niko od njih da, povodeći se za onim studentskim Ništa te nismo pitali, stisne petlju i kaže „predsedniku“, najboljem, jel, studentu na Pravnom: Izgubio si se, čoveče! Ne ponižavaj se više. Lepo se vrati u ustavne nadležnosti! Niko, ama baš niko.

Poruka koja je sa sednice vlade upućena mladim ljudima, ali i svima nama, je kratka, iritantna i duboko onespokojavajuća: Lakše je biti mrdalica, končićem vezana za prste autokratora, nego osoba od integriteta. „Predsednik“ ministrima kaže da su kukavice i da se plaše vlastite senke, obrazi im bride, ali oni hrabro ćute. Predsednik kaže da roditelji mogu sa svojom decom da rade šta god hoće, a oni pred ovom drskošću i neznanjem ćute, kao što u grobnicama ćute mumificirana, beživotna tela. Dakle, vrišteća beda i jad srpske politike.

Priliku koju im je juče na volej pružio „predsednik“ ministri nisu iskoristili. Danas je red da nezavisne institucijama reaguju i pokažu da postoje, da nezavisnost i samostalnost nisu prazne reči, da su funkcionalni, živi i delatni instrumenti u službi građana, a ne ukrasi na fasadi autokratske vlasti.

Pokrajinski ombudsman je, recimo, jedna od tih institucija. Pre godinu dana ombudsman je osnovao Dečiji savet i verujemo da bi, na poticaj ombudsmanke, članovi ovog tela, a sve su maloletna lica u pitanju, veoma rado edukovala „predsednika“ o pravima deteta i jasno mu dala do znanja da njihovi roditelji, baš kao ni svi drugi, ne mogu sa svojom decom da rade šta god hoće, da to „predsednikovo“ šta god hoće nije ni zdravo, nije ni moralno, a nije ni po zakonu i da je sasvim u redu i da nema ničeg neobičnog u tome da deca od 14, 15 i 16. godina konzumiraju svoja prava, da zauzimaju stavove, pa i one političke prirode. Moralna je i, dakako, pravna obaveza starijih – roditelja, učitelja i profesora – da im na razumljiv način pruže sve informacije koje su im potrebne za formiranje stava koji, ako to žele, mogu i javno iskazati. Dakle, ako dete od 15 godina hoće da protestuje ili iskaže podršku studentima, ono na to ima pravo. U Srbiji, baš kao i u svim drugim zemljama koje su ratifikovale Konvenciju o pravima deteta i konzekventno je primenjuju.

I još nešto, a veoma važno. Ako dete treba da se razvije u autonomnu i nezavisnu osobu, koja se kritički odnosi prema društvu u kome živi, onda se od škole, od učitelja i profesora očekuje da tom razvoju pogoduju. Ne samo transferom znanja, nego i svojim habitusom. Ako današnji učenici treba sutra da razlikuju nelegitimnog od legitimno izabranog predsednika, uzurpatora od odgovornog političara, despotiju od demokratije a vladavinu prava od samovolje, onda znanje o tome moraju sticati dok su još u školi, dok su još maloletni.

Kako predsednik skoro svih građana misli da možemo doći do odgovornih građana? Zar tako što ćemo se ugledati na predsednika vlade i ministre u vladi? Tako što ćemo odbaciti političko znanje i prezreti građansku hrabrost? Tako što ćemo dobrovoljno pristati na ropstvo i socijalnu dresuru? Tako što ćemo klicati avtokratoru i klečati pred njim? Tako što ćemo odustati od svojih prava i svoju sudbinu staviti u ruke uzurpatora? Kako?

Stvarnost u kojoj živimo nakon urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu nam nudi dva modela – političku bedu i ponižavajući muk ministara i zaglušujuću buku studenata, pobunjenički duh i nepristajanje na samovolju, neslobodu, neodgovornost i korupciju.

Ministri su juče pokazali da su odustali od upotrebe razuma i izabrali nepunoletstvo. Studenti su izabrali zvezdano nebo i moralni zakon.

Ja mislim da su studenti birali bolje. A vi?

(Autonomija)