Kleronacionalistički pogon u Srbiji radi punom parom. Šef srpske crkve je pre neki dan držao (i) pomen stradalima na željezničkoj stanici u Novom Sadu. U svojoj besedi je istakao da neki ljudi vernike, koji žive po Hristovoj reči, smatraju smetnjom, ali ne zbog njihovog načina života, nego zato što im smeta Isus Hrist.

Porfirijeva retorika podseća na političku retoriku zagriženih Vučićevih pristalica. Zahtevi za ostavkama Vučevića, Vesića i Đurića koje s pravom, nakon urušavanja stanične nadstrešnice, zahtevaju revoltirani građani, u vladajućem se ideološkom imaginarijumu razumevaju kao udar na Vučića.

Tamo gde je Isus, kaže Porfirije, tamo je i mrak, laž i greh. U retoričkoj režimskoj varijanti, tamo gde je Vučić, tamo su opozicioni govnari, lešinari i hijene.

Kao što Isusovo prisustvo razobličava one koji neće Isusa, tako i Vučićevo prisustvo razobličava bednike koji ne mogu da smisle nacionalno sertifikovanog šefa države i naprednu Srbiju.

Sličnost religije i nacionalizma nije nešto što iznenađuje. Porfirije veli da nije moguće da čovek živi, a da ne veruje u nekoga ili nešto. Kakva je razlika između Isusa i Vučića, kada se i jedan i drugi žrtvuju i uzimaju na sebe teret naše nesavršenosti i greha?

Uostalom, nije li u sociologiji konstatovano, a Mirko Đorđević je na to upozoravao kad god je mogao, da je nacionalizam religija modernosti i da su, u srpskom slučaju, religija i nacionalizam u intimnom savezu i da srpska crkva sebe, pre svega, vidi kao privilegovanog čuvara srpstva. „Srbin nekršten ne biva“, poručivao je Pavle. Kažu da je bio skroman čovek i svetac, a ne škrtac, mizogin i fundamentalist.

U Srbiji je teško naciju razdvojiti od crkve barem iz dva razloga, prvo zato što su Srbi svoj identitet gradili identifikujući se sa crkvom, a ne sa ustavom i državom i, drugo, zato što su Srbiju zaobilazili svi evropski relevantni pokreti – i renesansa, i reformacija, i prosvetiteljstvo.

Uzalud je Mirko trčao sa jedne na drugu tribinu, pisao ili u pero urednica Peščanika i Autonomije diktirao svoje članke, uzalud je zvonio i ukazivao na vrednost persone i njene autonomije, uzalud je molio. Njegov pokušaj da protestantizuje pravoslavlje nije uspeo, ali će ostati zabeležen kao pokušaj čoveka koji se izvrsno osećao među ateistima, govoreći da i ateisti mogu biti dobri hrišćani.

Hrišćanstvo podstiče ljude da čine dobra dela, a činiti dobro danas u Srbiji, pre svega, znači insistirati na odgovornosti pojedinaca zbog čijih je propusta, aljkavosti ili moralne labavosti stradalo 15 ljudi.

Umesto u obeležavanju gradske slave – kao da u Novom Sadu žive samo vernici i pravoslavci, a ne i pripadnicu drugih vera, kao i agnostici i ateisti – bilo bi mnogo bolje da se šef srpske crkve zajedno sa svojom ekipom, uz zvuke crkvenih zvona, uputio sa novosadske železničke stanice ka Beogradu i tamo, u Nemanjinoj 11, podsetio njene stanare da su odgovorni građanima, a ne uzurpatorima, lažnim idolima i bednim imitatorima.

(Autonomija)