Sandra Petrušić, novinarka Radara, kaže da je vlast poslednjih 12 godina svesno radila na onepismenjavanju nacije. Slažem se. Onepismenjavanje je strateški projekat, koji vlastodršcima obezbeđuje privilegije.

Moja rezervisanost se odnosi na pominjanje nacije.

Nacija je zajednica pismenih ljudi. Nepismen čovek može biti pripadnik etnosa, ali ne i nacije. Nacija je svet prava, a taj je svet pojedincu nedostupan, ako je nepismen. Nema nacije bez građana, a građana bez gramatike.

Nepismenost je dinamičan koncept i ne treba je vezivati samo za nepoznavanje alfabeta.

Funkcionalno nepismeni ljudi poznaju alfabet, služe se njime, čitaju i pišu, ali ne razumeju smisao pročitanog. Siguran sam da je visoki politički funkcioner, inače advokat po zanimanju i dugogodišnji gradonačelnik, pročitao ustav. Pitanje je, međutim, da li je razumeo ono što je pročitao. Da jeste, ne bi zagovarao politiku jedinstva države, crkve i naroda. Ali, šta ako je razumeo ustavnu normu o separaciji države i crkve, pa, ipak se u praktičnoj politici prepušta populističkoj demagogogiji? I u tom slučaju opismenjavanje nije uspelo, jer nije dovelo do usvajanja građanskih vrlina.

Zašto se vlast plaši pismenih ljudi?

Interesantno objašnjenje ponudio je Vuk Karadžić. On kaže: “Budući da je Miloje Đak, koji je početkom 1825. s nahijom smederevskom bio ustao na Miloša, znao pomalo čitati i pisati; za to se onda u dvoru Miloševu govorilo (a može biti i sad da se misli) da škole ne trebaju nikako, jer učeni ljudi bune podižu protiv svoga praviteljstva. Milosav Lapovac, pak, predlagao je javno u to vreme da se pobiju svi koji znadu čitati i pisati.”

(Autonomija)