Skip to main content

VID MAJORSKI: Treba nam više vere, a ne više crkava

Izdvajamo 14. дец 2024.
3 min čitanja

"Deklarisati na popisu stanovništva svoju konfesionalnu pripadnost ne znači biti vernik"

Šef srpske crkve kaže da Beogradu fale crkve. Po njegovoj računici, fali sto crkava. Pravoslavnih, naravno.
Kako je i na osnovu čega Porfirije došao do tog lepog i okruglog broja nedostajućih hramova, niko ne zna. Ni Šapić. Ni Vučić. A ni sveti Sava. Porfirije je, doduše, pomenuo neke uzuse, nazvao ih je čak i evropskim, ali nam ništa konkretnije o tim uzusima nije rekao. A bez toga, nama magična brojka od sto crkava ništa ne znači. Zato ćemo se prema njoj odnositi onako kako to jedino ozbiljnim ljudima i priliči – ignorisaćemo je.

Problem je, međutim, nešto drugo. Patrijarha je, pišu mediji, duša zabolela kada je čuo da nisu svi Beograđani sa odobravanjem prihvatli njegovu poruku o potrebi izgradnje novih hramova. U potpunosti delim mišljenje tih Beograđana. Javni novac treba ulagati u izgradnju javnih i objekata koji služe svim ljudima, a ne samo nekima. Dakle, umesto da se pare bacaju na izgradnju crkava, bolje ih je iskoristiti za izgradnju mostova, škola, vrtića, metroa ili šta već Beograđanima treba.

Nisu svi Beograđani vernici, a nisu ni svi vernici pravoslavci. Ako Porfirije smatra da su pravoslavnim Beograđanima potrebni novi hramovi neka im uputi bratski apel da svojim donacijama pomognu izgradnju hramova. Spremnost da zavuku ruku u svoj džep i doniraju svoj novac pružiće nam pravi odgovor na pitanje koliko nam, zapravo, crkava treba. Taj broj sigurno neće biti ni blizu onome koji je naveo Porfirije. Zašto?

Pa, zato što u Srbiji nema mnogo vernika. Reći da vernici u strukturi stanovništva Srbije učestvuju sa 90 procenata je perfidna mistifikacija. Svoj doprinos širenju te mistifikacije dali su, pre svih, crkveni prelati. Setimo se samo Porfirijevog prethodnika Pavla, koji je govorio da nekršten Srbin ne biva. Što je notorna glupost. Naravno da možete biti Srbin iako niste kršteni. Između verskog i nacionalnog identiteta se ne može staviti znak jednakosti. U pitanju su dve potpuno različite zajednice i pripadnost jednoj od njih, verskoj, na primer, nije karta za ulazak u drugu, nacionalnu.

Deklarisati na popisu stanovništva svoju konfesionalnu pripadnost ne znači biti vernik. Ni odlazak u crkvu još uvek ne znači da ste vernik. Ali, šta ćete u crkvi? Nema danas Boga u srpskoj crkvi. A nema ni vernika. Samo Srba etnonacionalista.

Srpska crkva teži simfoniji sa državom, a ne striktnom razdvajanju od nje. Ona žudi za političkom moći i uverena je da joj vizantijska formula omogućuje da arbitrira u raznim oblastima, od sadržaja udžbenika iz biologije do spoljnopolitičke orijentacije države. No, ne ignorišu sekularizam samo crkveni, nego i svetovni funkcioneri. Od predsednika skoro svih građana Srbije, preko ministara u vladi do poslednjeg funkcionera neke srbijanske zabiti, čitava, dakle, ta suvišna i nepotrebna armija uhljeba do poda se savija pred popovima, ljubi im ruke da je to pristojnom svetu mučno gledati, otvara im vrata državnih institucija, konsultuje se sa njima o važnim državnim pitanjima i sa udarničkim žarom – preko gradskih slava, podizanja nakaradnih krstova na raskrsnicama, uvođenja veronauke, itd – podriva pricip sekulariteta. Ne ruše Srbiju oni koji Briselu ukazuju na nepodopštine ovdašnjih vlastodržaca, oni koji blokiraju raskrsnice, oni koji zahtevaju da se veronauka izbaci iz javnih škola, a između države i crkve podigne visoki Džefersonov zid, nego oni koji krše ustav i gaze republiku, koji lažu i obmanjuju, koji etničke interese Srba pretpostavljaju interesima državljana, koji pogoduju crkvi računajući da će ona pristati da ideološki servisira režim uvek kada mu to zatreba.

Da li su nam potrebne nove crkve? Mislim da nisu. Ali, ja sam nevernik i možda nisam pozvan da na to pitanje odgovaram. Tim pitanjem treba da se bave vernici. Ali, ako crkve treba da se grade javnim novcem, onda i oni koji ne veruju treba da kažu šta misle.

Dakle, nove nam crkve nisu potrebne. Nisu nam potrebne ni ove postojeće. Nije nam potrebna ni Srpska pravoslavna crkva. Vera je već nešto drugo. Svoju produktivnu i inspirativnu ulogu vera može odigrati samo ako je stvar slobodne savesti, a ne naloga nekog spoljašnjeg autoriteta.

Hoću reći da nam treba više vere, a ne više crkava.

(Autonomija/foto: dpa)