Kada predstavnici režima unisono ponavljaju da su za rad a frustrirani opozicionari za rat, onda oni govore najjednostavniju stvar na svetu. Govore istinu.

Opozicija je za rat i opozicija od te optužbe ne treba da se brani, već da je prizna. Nema, međutim, ničeg lošeg u tome što je opozicija za rat. Za rat protiv korupcije, kriminala, lopovluka, laži, otrovne propagande, diskriminacije. Za rat protiv partokratije, degradacije skupštine, gaženja zakona, protekcije, siledžijstva, krivotvorenja. Za rat protiv kidnapovanja građana, nezakonitih hapšenja, prebijanja staraca, demonizacije političkih protivnika, ponižavanja prosvetara, vređanja novinara…

Ovakvo ratničko raspoloženje ne zaslužuje ni osudu, ni političku stigmu, već podršku. Ako Srbija treba da bude pristojna politička zajednica, funkcionalna demokratija i uvažena republika, onda je ova vrsta rata jedan od načina da se do te i takve Srbije dođe.

A, sad, da vidimo kako stojimo sa režimskim radom. Uzmimo kao primer Železničku stanicu u Novom Sadu. Umesto da bude trijumf graditeljstva, ona je postala simbol stradanja, neodgovornosti, korupcije, izigravanja propisa, ignorisanja procedura, bahatosti.

Primera bi se moglo naći još. U njima, na sreću, nije bilo ljudskih žrtava, ali je bilo propusta, aljkavosti, alavosti, potkradanja. Asfalti su pucali, potporni zivovi se rušili, granitne kocke su vađene, pa ponovo postavljane, pa ponovo vađene i tako u krug. Rokovi su probijani, troškovi su rasli, ugrađivavnje je donosilo benefite.

Jedna od posledica uzdizanja režimskog rada je obezvređivanje samog rada. U režimskoj interpretacije protestanske etike rad je rezervisan za gubitnike, minus inteligentne i retarde. Pametni se snalaze, dovijaju, operišu, lažu, ugrađuju, manipulišu i kradu – kad treba, a izgleda da uvek treba.

Drugačije rečeno i režimskom razumevanju stvari posve primereno: pametni rade ove prve i bogate se, osvaju pozicije, penju na socijalnoj lestvici, pojednostavljuju i zaoštravaju socijalnu stratifikaciju. Postaju socijalna krema. I pavlaka.

Rad, dakle, više nije vezan za marljivost, vrednoću, poduzetnost, pregalaštvo, trud, muku, znoj; raditi danas znači zavoditi, dovoditi u zabludu, manipulisati, obmanjivati, iskorišćavati…

Zato, kada čujete Vučića, Vučevića, Brnabićku i ostale režimske protestante i vajne veberovce kako govore o radu i kako se hvale uspesima, zastanite na trenutak i zapitajte se: Da li to oni nas rade?

Rade vas i radiće vas do poslednjeg dinara i do gole kože. Rade vas i radiće vas dokle god im to dozvolite.

(Autonomija)