Ministar Lončar to nije želeo, ali je u svom nedavnom obraćanju ukazao na nekoliko važnih problema.

Naime, govoreći o listama čekanja ministar je izjavio: čekamo predsednika Vučića da se vrati iz Njujorka, pa da rešimo problem sa listama.

Prosečan građanin, kada bi takav u Srbiji postojao, morao bi istog trena da se zapita: Kakve veze ima predsednik Republike sa listama čekanja? – i još: Da li u Srbiji postoji zdravstveni SISTEM, ako njegovo funkcionisanje zavisi od toga gde se u datom momentu nalazi Aleksandar Vučić?

Ako je Vučić problem, kako nam se to sugeriše, onda je taj problem lako rešiv. Naopaki sistem koji predsedniku Republike omogućuje da rešava probleme u zdravstvu, iako on u toj oblasti nema nikakvih nadležnosti, lako se može otkloniti ustavnim inženjeringom. Što, opet, zavisi od interesa političkih korporacija, a oni su, ti interesi, često u drastičnom neskladu sa njihovom retorikom.

Tačno je – liste čekanja su ponižavajuće. Pitanje, međutim, glasi: Zašto se to ponižavanje trpi i zašto meseci, pa i godine čekanja, nisu dovele do pobune?

Bolest nije i ne može biti uvod u suspenziju građanskih prava. Da li će to biti zavisi od toga kako su ustrojene ključne ustanove i da li se njima štite prava i slobode ili se ta prava i slobode podrivaju?

Uzmimo, kao primer, nedavno spaljivanje zastave u Novom Sadu. U liberalnoj tradiciji, spaljivanje zastave spada u slobodu izražavanja. U Srbiji se spaljivanje državne zastave sankcioniše, umesto da se zakonima štiti. Ministru policije, Dverima i režimskim medijima taj način izražavanja može izgledati uvredljivo, ali on ne sme biti kažnjiv zato što se pljuvanje i gaženje zastave smatra nedostojnim činom. Potčinjavanje zakonu ne vređa dostojastvo građana samo onda kada se zakonima štiti sloboda!

Antiliberalno nisu nastrojeni samo zakonodavci i političari – kako oni na vlasti, tako i oni ispod nje – nego i sami građani, čije su reakcije na nedavno spaljivanje zastave, najblaže rečeno, odvratne. Predlagati da se ženi koja je gazila i zapalila zastavu oduzme državljanstvo, odnosno da se protera iz Srbije, govori o preziru slobode.

U društvu koje slobodu prezire liste čekanja ne iznenađuju. Jeste da one frustriraju, ali bi frustracije, valjda, trebalo da izaziva i pristajanje na njih, kao i sva ona nemoralna i nezakonita ponašanja koja, poput protekcije i korupcije, dolaze do izražaja, kada jedan vitalan društveni sistem ne funkcioniše kako treba.

Čekanje na Vučićev povratak iz Amerike bi, takođe, trebalo da frustrira. Građane, pre svega. Svoje frustracije i revolt građani mogu iskazati na različite načine: od toga da na izborima uskraćuju političku podršku do toga da se, u znak protesta, spaljuju državne zastave. Bolje da se spaljuju zastave, nego bolnice.

Ali, ako nema građana, šta onda? Onda podanicima ne preostaje ništa drugo nego da čekaju. Uopšte nije važno kako se to čekanje institucionalizuje i na koga se čeka.

Liste čekanja signaliziraju da su prava građana napadnuta, da se građani podvajaju i da se podvajanjem privileguju oni na vlasti, kao i oni koji su vlastima bliski. To bi trebalo da bude dovoljno za otpor. Rrđav režim ne napada samo slobode, nego i zdravlje građana!

(Autonomija/foto: Pixabay)