Ne verujem Milanu Đuriću, gradonačelniku Novog Sada, kada tvrdi da među demonstrantima koji su blokirali raskrsnicu Bulevara Mihajla Pupina i ulice Žarka Zrenjanina nije bilo ni jednog Novosađanina. Jeste da Novosađani svoj grad ponekad nazivaju Srpskom Atinom, ali da su baš svi Novoatinjani u petak otišli da slušaju Platonovo predavanje o državi i da se nijedan od njih nije našao među demonstrantima, to mi deluje kao perverzno propagandističko preterivanje.

Svojim tvrdnjom Đurić podilazi predrasudama, izgleda naročito omiljenim naprednjacima, da je politika privilegovani prostor laži i da je u politici – i ne samo u njoj – laž i dopuštena, i korisna. Jedan filozof iz Firence lako bi se sa time složio, ali onaj iz Kenigzbega ne bi. Pošto laž šteti, ako ne drugom čoveku, a ono čovečanstvu, bezuslovna je dužnost svakog pojedinca, naučava Kant, da u svojim iskazima bude istinoljubiv. Neistinite deklaracije otežavaju komunikaciju, obesmišljavaju govor, kvare socijalne veze, lišavaju građane mogućnosti da valjano odlučuju i tanje poverenje među njima.

Đurić se vara ako misli da bi lista SNS danas, nakon tragedije u Novom Sadu i režimskih laži u vezi sa tom tragedijom, zadržala isti broj glasača, kao na izborima u junu. U pravu je kada kaže da se legitimitet stiče na izborima, ali samo pod uslovom da su izbori slobodni, pošteni i fer, što u Srbiji nije slučaj. Čak i da su izbori takvi, dakle, slobodni, pošteni i fer, legitimitet se u postizbornom periodu lako kruni, a to je upravo ono sa čime se naprednjaci danas suočavaju.

Đurić citira Pejna, pominje narod i suverenost. Da se razumemo – suverenost potiče od građana, a ne od naroda. Naročito ne od naroda svedenog na pleme i urođeničku, etničku zajednicu. Nakon Francuske revolucije, jedino relevantan pojam naroda je onaj koji se odnosi na demos, na politički narod, na zajednicu u pravima jednakih građana. Suprotnost ovom pojmu naroda je ološ, gomila, svetina, rulja. Gomila ne traži slobodu, nego vođu, njegov mač joj uliva strah, a njegov autoritet joj imponuje.

Narod, suprotno od onoga što kaže Đurić, ne prenosi svoju suverenost, jer bi onda ostao bez nje. Građani suverenost vrše preko slobodno izabranih predstavnika, a bez slobodnih, poštenih i fer izbora nema ni vladavine prava, ni podele vlasti i to bi Đurić morao da zna.

A što se kosmopolite Tomasa Pejna tiče, on je učestvovao u američkom ratu za nezavisnost na strani kolonista, da bi kasnije duh revolucije, kao i svoje iskustvo i znanje, preneo u Evropu. Da je živ, stajao bi na gore pomenutoj raskrsnici i podsticao građane da u svojim protestima istraju.

U saopštenju objavljenom na sajtu grada demonstranti su prikazani kao osioni, oholi i lažljivi, Novosađani kao odsutni i kontemplativni, a naprednjaci kao gomila svetaca koja gine za opšte dobro i bolji život. Cilje tog pisanija je da se protesti delegitimizuju, a demonstranti suoče, ako ne sa gnevom sugrađana, a ono sa njihovom izmišljenom ignorancijom.

Da li će i u kojoj meri režim u svojoj nameri i uspeti zavisi od nekoliko stvari – od sposobnosti da se protesti politički konceptualizuju, od umešnosti da se formira uticajno političko vođstvo protesta, kao i od spremnosti građana i pripadnika različitih slojeva da se u proteste uključe, da odbiju ulogu nahuškane gomile, da prekinu sa ponižavajućim klečanjem i da ujedinjeni pod formulom Mi smo narod zaustave pad Srbije u neporedak.

Kao mnogo toga drugog, i ovaj scenario zavisi samo i isključivo od nas.

(Autonomija)