Skip to main content

VID MAJORSKI: Kanta za smeće

Autonomija 25. јул 2024.
2 min čitanja

"Najmanje što Srbiji treba su litije, popovi na čelu kolone i svetosavizacija nezadovoljstva"

Tekst koji sledi je mali osvrt na ono što je Zoran Đorđević, režiser, pre neki dan izgovorio na protestu u Valjevu.

Đorđević je okupljenim građanima poručio: “Nema politike, nema ideologije zaboravite to. Moramo delovati svi zajedno da odbranimo naš grad. Ako odbranimo grad odbranićemo i državu, nećemo valjda postati kanta za smeće?“

Đorđević je, zatim, postavio pitanje: ”Da li je vladika sa nama? Idemo svi do hrama da ga pitamo”. Okupljeni građani su formirali kolonu, otišli do hrama i zatražili, izveštavaju mediji, od SPC da stane na čelo naroda.

Nekoliko stvari ovde zaslužuje kratak komentar:

prvo, okupljanje u javnom prostoru i javno iskazivanje protesta protiv vladine politike uvek je politički čin;

drugo, isticati da protest nije ideološki nije inteligentno. Bez ideologije se ne može prepoznati stvarnost, niti se bez nje mogu mobilisati ljudi da javno iskažu svoje protivljenje;

treće, nije jasno kako se bez politike i ideologije mogu odbraniti i grad, i država? Ako želimo da odbrana bude uspešna i masovna, potrebne su nam i ideologija, i politika, a ne trućanje i,

četvrto, zahtev SPC da stane na čelo naroda je potpuno poražavajući. Okretanje crkvi nije samo izraz Đorđevićevog političkog nesnalaženja, nego ukazuje na dublje srbijanske probleme – pad republike i gubitak poverenja u političke institucije.

Ako se građanskim protestima želi stati na put vladinoj politici i sprečiti iskopavanje litijuma, onda se moraju učiniti najmanje dve stvari:

prvo, mora se odustati od samozavaravanja da su takvi protesti nepolitički i da ih je moguće artikulisati na neideološki način i,

drugo, mora se napraviti distanca i snažan otklon prema Srpskoj crkvi.

Najmanje što Srbiji treba su litije, popovi na čelu kolone i svetosavizacija nezadovoljstva.

Srpsku crkvu ne interesuje ekologija, nego velikodržavlje. Ona nije saveznik ekološki osvešćenih pojedinaca, nego klerikalni pouzdanik režima.

Neko u Valjevu bi to Đorđeviću – a i svima koji se uzdaju crkvu – morao potanko da objasni, da ne bismo svi skupa završili u onoj kanti za smeće sa početka teksta.

(Autonomija)