"Patriotizam fokusiran na slobodu, a ne na državu"
Otvaranju doma zdravlja u Stanarima prisustvovao je i Aleksandar Vučić, predsednik skoro svih građana i građanki Srbije, kako ga lepo titulira jedna od autorki Peščanika. Tom prilikom i na tom važnom mestu, Vučić je izjavio da Srbija sa najvećom srećom, pažnjom i ljubavlju ulaže u Republiku Srpsku. Nisam siguran da su sreća, pažnja i ljubav pouzdani savetnici u raspolaganju tuđim novcem, ali sam prilično siguran da je bolje investirati u obrazovanje, nego u srpski svet. Obrazovanje je, ipak, važnije. Siguran sam da to znaju barem neki žitelji Stanara. Ostali bi, pre nego što krenu da zavlače ruku u džep građana i građanki Srbije, novac trebalo da zatraže od države u kojoj žive. To nije Srbija, nego Bosna i Hercegovina.
A u Srbiji je pre tri dana pokret Kreni-promeni Ministarstvu prosvete predao peticiju sa zahtevom da se za sve osnovce obezbede besplatni udžbenici. Zahtev je svojim potpisima podržalo više od 50 hiljada ljudi. Ministarstvo može ovaj zahtev da prihvati, a može i da ga odbije, što se već jednom i dogodilo. Kako god da odluči, njegova će odluka, mnijem, biti pogrešna. U prvom slučaju besplatne udžbenike će dobiti i oni kojima ta vrsta pomoći nije potrebna, dakle deca imućnih roditelja, a u drugom slučaju bez udžbenika će ostati oni kojima je ta vrsta pomoći – zbog mizernih primanja roditelja – neophodna.
Ministarstvo bi se, doduše, moglo odlučiti i za neko srednje rešenje. Recimo, da donese odluku da se besplatni udžbenici obezbede samo za učenike koji ne mogu da ih sebi priušte. To ne bi bila neočekivana odluka, ako imamo u vidu ideološko zaleđe osobe koja upravlja ministarstvom, kao i odgovarajući član Ustava u kome piše da je Srbija država zasnovana na socijalnoj pravdi. Mali je problem u tome što je SPS, partija gospođe ministarke, lišena identiteta i što već godinama funkcioniše kao parazitski privezak naprednjaka.
Hoću da kažem da je obrazovanje je isuviše važno, e da bi bilo prepušteno notornim oportunistima. Građani koji su svojim potpisima podržali zahteve iz peticije sigurno spadaju u bolji deo društva i dobro znaju da u državi, koja počiva na socijalnoj pravdi, obrazovni izgledi učenika ne smeju da zavise od klasnog položaja njihovih roditelja. Obaveza države je da pomogne one u najlošijem položaju.
Stvari, međutim, komplikuje činjenica da ima više aktera koji pikiraju na državni novac. Srbijanski militarci su, na primer, jedan od tih aktera, a oni već duže vreme zahtevaju (ponovno) uvođenje obaveznog vojnog roka. Po rečima predsednika skoro svih građana i građanki Srbije, u narednih dvadeset dana biće doneta odluka o njihovom zahtevu. Verujem da se donosioci odluke – kontam da su to predsednik i njegovi saslužitelji – neće previše opterećivati činjenicom da je država ugovorna zajednica i da počiva na pristanku onih koji su se u državu udružili, te da je odluka o služenju vojske područje suverenosti pojedinca i stvar njegove individualne volje, a ne državne prisile. O ovom predlogu nije u javnosti bilo nikakve ozbiljne debate. Tu i tamo čuli su se glasovi podrške, a danas je na jednoj od režimskih televizija bivši državni sekretar drobio o tome kako vojska čeliči karaktere, kako uči disciplini, kako mamine maze transformiše u odvažne muškarce i kako budućoj nevesti šalje poruku da je ženik pred njom zdrav i prav.
Ako je patrijarhalna egzaltacija krajnji domet zagovornika obaveznog služenja vojnog roka, onda je najbolje da zaboravimo i na vojsku, i na vojni rok. Uostalom, u mojoj slici idealne Srbije za vojsku nema mesta. U toj slici Srbija je slobodarska zemlja, sa niskim porezima i slobodnim tržištima, sa maksimalno decentralizovanom vladom, sa pravnim sistemom tolerantnim prema drogama, prostituciji i posedovanju oružja, sa građanima koji ljubomorno brane svoja prava i čiji je patriotizam fokusiran na slobodu, a ne na državu.
Znam, današnja Srbija je u odnosu na tu idealnu sliku druga planeta. To, međutim, ne bi trebalo da pokoleba one koji su podržali zahteve za besplatnim udžbenicima da učine mali napor i idealizuju Srbiju tako što će, ne čekajući na odluku ministarstva, izdvojiti deo svog novca i kupiti udžbenike onima kojima su ti udžbenici neophodni. U okupaciji i siromaštvu treba sačuvati solidarnost i altruistički nerv, i biti od koristi i pomoći onima u nevolji.
(Autonomija)