Neke stvari jednostavno iritiraju i bude otpor. Navešću nekoliko primera.

Primer prvi. Otkako je Vučić najavio ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka, neki se mediji građanima obraćaju sa pitanjem: Da li biste se odazvali pozivu na služenje vojnog roka? Isto pitanje postavljaju i građani, pa sam tako i sam imao priliku da na to pitanje odgovorim. Pitanje je manipulativno i potencijalno veoma preteće, jer u slučaju negativnog odgovora sledi potpitanje: A ti, jel, ne bi branio otadžbinu? Branio bih je, naravno. Samo mi nije jasno zašto se opasnost po otadžbinu locira u futur, a ne u prezent i zašto s one, a ne s ove strane državne granice? Pa, otadžbina nam je svakodnevno izložena napadima od strane samovoljne i uzurpatorske vlasti. Otadžbina nije zemlja otaca i praotaca, nego normativni poredak koji počiva na pravima i slobodama građana. Shodno tome, otadžbina se najbolje brani kada se prava i slobode efikasno štite, kada se istrajava na podeli vlasti, kritičkoj javnosti i vladavini prava. Magle, naturalizam i nekrofilne koncepcije zajednice nisu predmet patriotske privrženosti, nego mizernog ukusa i mizerne poezije.

Primer drugi. Povodom obaveznog služenja vojnog roka Vučević je izjavio da će mame i tate biti zahvalne vojsci što je njihove sinove pripremila za život i što je doprinela da se formiraju kao pravi muškarci. Ništa novo. Javni govor u Srbiji počiva na floskulama, a sada vidimo i na magičnoj moći vojske. Ako za 75 dana vojska može da učini ono što tate, mame, vaspitačice, učitelji, profesori i ostali nisu učinili za 20 godina, onda nam porodica, škola, sportska društva i fakulteti nisu ni potrebni. Dovoljne su država i vojska. Vučević je, znamo to od ranije, nacionalist i konzervativac koji i dalje, samo sada sa pozicije predsednika vlade, gura patrijarhalnu agendu. Nacija, država i vojska su muške institucije, idu skupa i deo su istog paketa. Amor patria od svih zahteva falusnu identifikaciju u služenju narodu. Verujem Vučeviću kada kaže da se Srbija naoružava zbog mira, a ne zbog rata. Naoružani mir je slika tvrđave pod opsadom, a u senci njenih zidova penis lako postaje dron na daljinsko upravljanje i nadgledanje, recimo, antirežimskih demonstracija.

Primer treći. Vučić i ekipa su spremili novi paket mera za Kosovo, cilj je da se pomogne tamošnjim Srbima, ali i da se produži život dosadašnjoj kosovskoj politici. Problem sa ovom politikom je u tome što je doživela potpuni kolaps. Moralno je poražavajuće, a politički potpuno neprihvatljivo da se nastavlja sa politikom koja je otežala položaj ljudi kojima je nominalno želela da pomogne. U svakoj normalnoj zemlji to bi zahtevalo da se politika redefiniše, pregovarački okvir revidira, a neuspešni pregovarači zamene novim, uspešnijim. U Srbiji se takvi zahtevi demonizuju, a svaki predlog da se pregovori fokusiraju na priznavanje Kosova i definisanje uslova kada bi, kako i na koji način to priznanje trebalo formalizovati, nailazi na političku kriminalizaciju. Srbima na Kosovu nisu potrebni ni Vučić, a ni srbijanski režim, njima su potrebni bezbednost, sigurnost, vladavina prava, sloboda i pristojan život. Ako te vrednosti ne može da im obezbedi Republika Kosovo, nije jasno kako bi im to, svojom neuspešnom politikom, mogao obezbediti sadašnji režim.

Primer četvrti. Ministar Selaković je najavio da će država za potrebe javnih biblioteka otkupljivati samo knjige koje su štampane na ćirilici. Sramotna izjava za jednog ministra kulture, ali ne i za etničkog komesara. Srpska kultura počiva na dva pisma – ćirilici i latinici – i oba su joj pisma „matična“, pa je sadašnje insistiranje na ćirilici kao „istorijskom“ pismu Srba netačno. Umesto da se u pogledu alfabeta postavi kao neutralni činilac, država se postavlja kao pristrasna i diskriminišuća strana. Umesto da otkupljuje literarno vredna dela, ona podilazi primitivnim nazorima ćiriličara. Umesto da podstiče prosvetiteljski duh, ona bi da taj duh zatvori u bocu plemenske lojalnosti. Selaković je u pravu kada kaže da ćirilica nema nikog, osim nas. Mi, na sreću, osim ćirilice imamo i latinicu, kao i pravo da pišemo pismom po svom, a ne po izboru Selakovića i diktatu nasrtljive države.

Primer peti. Šapić je juče najavio da će predložiti da se Draži Mihajloviću na Terazijama podigne spomenik. Predlog je logična posledica demonizacije komunizma i antifašizovanja kolaboracije. Prošlost nikada nije mrtva, a živom je čine interesi sadašnjosti i potrebe političke elite, koje danas bolje zadovoljavaju Draža i četnici, nego Tito i partizani. Zato prvom u Beogradu treba podići spomenik, a drugog treba vratiti tamo odakle je došao. Četnici su, dakle, upotrebljivi i kapitalizmu u Srbiji potrebniji od partizana. Partizani su egalitarci i internacionalisti, zahtevaju jednakost i najavljuju diskontinuitet, dok su četnici nacionalisti i kolaboracionisti, pravdaju nejednakost i obezbeđuju joj kontinuitet. Partizani su prošlost, a četnici srbijanska sadašnjost.

Primeri iz srbijanske svakodnevice ovde navedeni nisu jedini, ima takvih primera još. Otpor koji izazivaju trebalo bi politički artikulisati. Činjenica da ta artikulacija izostaje rečito govori o stanju na idejno-političkom frontu.

(Autonomija/foto: Pixabay)