U predizbornom zvuku tišine – kakav Sound of silence! – baš uz tu muziku, koju sam izabrala za pozadinu, teče priča sudije Zorana Ivoševića u emisiji „Da sam ja neko“. Njegova završna reč na pitanje: Da ste vi neko? – glasi: „Pristao bih, bio bih u instituciji koja bi pravo učinila živim, umesto da ga sad, umrtvljeno, ponovo oživljavamo.“

Ivošević je bio prvi sudija Vrhovnog suda Srbije koji je u vreme demonstracija građana i studenata Srbije, posle izborne prevare vlasti na lokalnim izborima 1996. godine, tadašnjem autokrati i njegovim podanicima javno rekao Ne pristajem! Bilo je to u danima poznog decembra 1996. godine. I bilo je to odbijanje pokoravanja nezakonitim i nepravičnim odlukama Vrhovnog suda, koji je odbio ponavljanje sudskih postupaka posle masovnog poništaja pobede tadašnje opozicije protiv SPS-a Slobodana Miloševića. Takvim odlukama najviši sud u Srbiji postao je saučesnik izborne prevare. Prevaru je režim priznao donošenjem lex specialisa posle izveštaja Misije OEBS-a iz 1997. o tim lokalnim izborima.

Sudija Ivošević i pre OEBS-a nije pristao. U gotovo isto vreme, sudije Vrhovnog suda Srbije Leposava Karamarković, Zoran Ivošević, Milovan Dedijer, Milan Subić i Radoslav Ćosić javno su objavili da ne pristaju da sudeluju u nezakonitom odlučivanju radi preinačenja izborne volje građana.

Ove sudije su bile čvrsto jezgro osnivanja Društva sudija Srbije 1997. godine. Autokratski režim je odbio registraciju ovog Društva. Ono je nastavilo da radi, ne pristajući, kao organizacija izvan pravnog sistema, uprkos režimskom dekretu da će sve sudije koje se u ovo Društvo učlane, biti razrešene. I bile su. U junu 2000. godine, režim na izdisaju razrešio je sve sudije – članice i članove Upravnog odbora Društva sudija.

Posle pobede tada opozicionog kandidata Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem, na predsedničkim izborima 2000. godine, u novembru 2000. nestao je sudija Nebojša Simeunović. On je bio dežurni istražni sudija u noći između 3. i 4. oktobra 2000. Sudija Simeunović je te noći odbio da prihvati zahtev okružnog javnog tužioca da raspiše poternicu i odredi hapšenje i pritvaranje čelnika tadašnjeg DOS-a, Nebojše Čovića i Borisa Tadića, kao i štrajkačkog odbora kolubarskih rudara. Štrajkački odbor je brojao 13 radnika Kolubare. Telo Nebojše Simeunovića pronađeno je u Dunavu u decembru 2000. godine. Službena verzija je glasila da je sudija Simenunović izvršio samoubistvo. Njegove kolege na komemorativnoj sednici nisu o njegovoj smrti govorile kao o samoubistvu, a sestra sudijina je osporila obdukcioni nalaz u mnogo njegovih tačaka. Ozbiljna istraga o uzroku smrti sudije Nebojše Simeunovića nikad nije sprovedena, pod raznim izgovorima i sa neuverljivim objašnjenjima dugogodišnje sadašnje Republičke javne tužiteljke.

Istorija bunta sudija Srbije počela je pre nepunih trideset godina. Taj bunt nije bio masovan, naprotiv. Društvo sudija Srbije ga je u početku predvodilo, kasnije je polako počelo da odustaje. Snažnije je diglo svoj glas posle neustavnog masovnog opšteg izbora sudija 2009. godine, da bi se sve više bavilo položajem i ulogom sudije na uglavnom apstraktan način. A danas i nastojanjem da utiša retke glasove konkretnog nepristajanja sudija i javnih tužilaca na otvorena kršenja Ustava i zakona.

Da bi neko postao sudija ili javni tužilac potrebno je da bude stručan (visoko školovan), osposobljen (da savlada veštine pravosudnog poziva) i da bude dostojan tog poziva. Pojam dostojnosti se u našim zakonima objašnjava sa mnogo reči, toliko da je ostao „korisno“ podložan zloupotrebi i nejasan. A zapravo ga nije teško objasniti i već je objašnjen – ne naročito uspešno u zakonima i pravnim knjigama. Izrečena, doduše, u sasvim drugom istorijskom kontekstu, jedna definicija poznata većini u ovoj zemlji je kratka a sadržajna, primenjiva i onda kad je bila izrečena, a takođe i danas, važi ne samo za stanje zakona i njegove odbrane pod zavojevačem, već podjednako i za uzurpaciju zakona u svim oblicima domaćeg totalitarizma. Glasi: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.“ Prevedena na savremeni pravni jezik, glasila bi: Ko praktikuje silu i moć umesto primene zakona i ko ne brani zakon od sile i moći, nužno krši Ustav i zakone i gazi ljudska prava i čovečnost na kojoj ona počivaju.

U prelomnim i kriznim društvenim trenucima u Srbiji je bilo – ne mnogo – sudija koji su javno demonstrirali poznavanje razlike između zakona i topuza i odlučivali su se za zakon protiv topuza. Nezavisan je samo onaj sudija koji uvek zakonom ustaje na topuz, a ne onaj koji skriva zakon pod pretnjom topuza. U novijoj tridesetogodišnjoj istoriji bunta sudija protiv bezakonja, nekontrolisane moći i sile, kao i laži, mora se ponoviti, jedan sudija je izgubio život pod neistraženim okolnostima. Desetine njih su izgubili svoj poziv. Rehabilitovani su i svom pozivu se vratili.

Tu tesnu stazu bunta prokrčile su sudije čija su imena ovde pomenuta, a i drugi. Njihova imena će jednom biti zabeležena, ne samo u službenim glasilima koja šturo svedoče o razrešenjima ili tihoj rehabilitaciji. Danas njihovim tragom – još uvek usamljeni – hodaju sudija Miodrag Majić i javne tužiteljke Bojana Savović, Jasmina Pavlović i Jelena Stevančević.

Izbori su i bliži se prestanak Sound of silence. Bilo bi dobro da sudije Upravnog suda Srbije i sudije viših sudova u Srbiji, potencijalno nadležne za pravna sredstva u mogućim sporovima povodom ovih izbora, ne budu u prilikama u kojima su bili njihovi dostojni i nedostojni prethodnici. I bilo bi lekovito za građane Srbije. A ako dođe do toga da sude – da li će jasno i javno suprotstaviti zakon topuzu? Na kratke i na duge staze – postoji istorija o tome, a ovde je njen delić – zakon je jedino pravo rešenje. Topuz se lako izmakne iz naizgled moćne ruke i voljom suverenih građanki i građana zna da postane bumerang.

(Peščanik, foto: Pixabay)