Ovde se umire mnogo i strašno. Svakodnevno nas obaveštavaju o broju umrlih od kovida, a i o broju onih koji su u predvorju smrti, više ne dišu sami, za njih to čini mašina. I takođe svakodnevno, vesti o tim strašnim brojevima sve više se saopštavaju kao da je u pitanju temperatura vazduha, slušamo ih u pozadini naših poslova, onog sumornog života koji za smrt ne mari dogod je ne prepozna kad je sasvim blizu. Lekari napuštaju Srbiju odlazeći na bolja mesta, ali nigde ne umiru toliko kao ovde. Sve te strašne brojke postaju deo naših malih rituala, navika povlašćenih koji još uvek mogu da viču, plaču, smeju se, ispijaju kafu i, neizbežno da kucaju, kao i ja sad.

Smrt ovde postaje ozbiljno shvaćena kao „udarna vest“, sve češće „breaking news“ uglavnom kad je posledica neoprostivog udara surove države na pojedinca ili zločinačkog nehaja prema njemu.

Smrt Tamare K. na pločniku ispred zgrade u kojoj je stanovala za sad je opisana kao samoubistvo. Tek kad je umrla saznali smo ponešto o njenom životu i sirovoj sili koja ju je mlela i samlela.  Bila je stručnjakinja molekularne biologija, radila je  DNK analize. Zaposlena je bila u natruloj instituciji koja se kolokvijalno zove Ministarstvo unutrašnjih poslova. Učinila je neoprostiv greh – bila je profesionalna do kraja. Ispitala je DNK tragove pronađene na pištoljima pripadnika jednog od dugo štićenih klanova, a od gromoglasnog hapšenja Vučićeve „spektakularne“ borbe sa državno organizovanim kriminalom ostala je optužnica svedena na dva besprizorna, gotovo anonimna lika. Tamara K. je pronašla i trećeg , koji je međutim, nestao u lavirintu  hijerarhijskog ograničenja optuženih, ograničenja koje tužilaštvo sprovodi besno, polujavno, tonući u mulj skrivanja povlašćenih ili onih koji bi do takvih mogli dovesti. Jer da bi borba protiv organizovanog kriminala makar izdaleka podsećala na stvarnu, nikad veštačenje ne bi bilo povereno nekom ko je zaposlen u MUP-u. Policija, navodno podređena javnom tužiocu, je neka vrsta stranke u svakom krivičnom postupku, a gospodar je u postupcima organizovanog kriminala. Tamara K. se nije ponašala kao zainteresovana stranka. Bila je idealnotipski veštak, dakle nepristrasna, zaključujući samo na osnovu pravila svoje profesije, a ne po izrečenim ili neizrečenim, ali podrazumevanim nalozima nadređenih.

A onda je došla pod ruku i zlobu Dijane Hrkalović. Te tzv. heroine sirove državne sile, tačnije nasilja, koju neandertalski muški soj ne samo primitivaca, nego i naših svakodnevnih opoziciono nastrojenih(!) suseda, gledaju kao romantičnu tigricu. Ti, po sopstvenim objektivnim mišljenjima – mačo tipovi bez ičega u glavi i u gaćama – grade novi lik Hrkalovićeve, lik mučenice koja stradava kao pravi vojnik Partije, očekujući ipak od nje – šta? Pa da malo zamuti između Gospodara i tzv. Sline. I šta onda? E, pa to ne znamo, videćemo, biće nešto.

Po svemu sudeći, Tamaru K, tu nesretnu ženu, niko od njenih kolega  nije podržao u njenom strašnom batrganju kroz srpske sudove, u neosnovanoj nadi da će do neke pravde doći. Verujem da je hodala muzgavim prljavo sivim hodnicima tih naših javnih institucija, gledajući kako se pred njom povlače skutovi pravovernih državnih službenika. Nije čula ni jednu prijateljsku reč, sigurna sam ni jedan jedini kurtoazni pozdrav. Zamišljam je kako sedi sama, pije kafu koju je sama sebi skuvala, priča sa svojim odrazom u prljavom kancelarijskom prozoru ropotarnice za otpadnike u koju su ju smestili. Krije suze nemoći, sabira rezultate svog časnog, ali mukotrpnog profesionalnog života i podvlači crtu. I ako je sama skočila sa svog  prozora, nju je ubila ova ravnodušno-toksična sredina.

Da li smo čuli za Blekija, novosadskog uličnog svirača? Mrtav je, ubijen je. Jeste, to je lokalna kriminalna hronika. Nije glavna vest i neće ni postati. Bleki je imao je nešto više od šezdeset godina, na smrt ga je prebio dvadesetogodišnji besprizornik. Onako. Čovek je bio sam i bila je noć. Na jednom novosadskom portalu kuckajući komentatori zovu na protest. Trg je za sad prazan.

I stalno se pitamo šta nam se to desilo. Zapravo ništa, tačnije dešava se, buja i pažljivo gaji već deceniju. Srbija je odista pusto Goldingovo ostrvo „Gospodara muva“ usred sličnih na Balkanu. Gospodarev lik stoji kao kolosalno ništavilo na najvišoj zgradi u centru Niša, neminovno upljuvan muvama, baš kao ona glava divlje svinje iz „Gospodara muva“. Zajedno sa svojim muvama gospodari svim tim strašnim umiranjima i našim rasparanim životima i mislima. Njegova vojska su muve, a odbrane od njih nema, jer u tzv. opoziciji larve muva čekaju da se razviju u reciklirani lik svog Gospodara.

Da, ovde je užasno. Čak su i otočići utopije postali plutajuća tresetna ostrva. Sve ih teže dostižemo.

Vesna Rakić Vodinelić, članica Skupštine slobodne Srbije

(deo iz dnevnika, upućeno uredniku VOICE newslettera Denisu Kolundžiji)