Pod teretom godina i još koječega biološki sat profesora, prijatelja i druga Ratka je stao. Odlazi u nepreglede misionar koji se formirao u ovom postvarenom, protivrečnom životu i koji je verovao u njegovu promenu. Odlazi na rafove sećanja sa kojih će se (počesto) skidati prašina, jer je ostavio podosta umnog i moralnog traga u decenijama iza nas.

Ode nam dragi profesor, kojeg je vredelo i imalo smisla slušati i čitati, poznavati i družiti se. Po pravilu iz tih susreta i razgovora uvek se ponešto dobijalo za sopstveno uspravljanje. Pokušavao je da razume i one sa kojima nije delio životne i ine poglede i vrednovanja. Pokušavao je snagom i lepotom reči, argumenata da se približi drugom, različitom. Ta vrsta poslanja je obeležavala njegov život a nama je naprosto bio uzor i ugled, bio podsticaj za prevazilaženje sopstvene „kvadrature kruga“.

Nedostajaće nam njegovi senzori, kojima je skretao pažnju, koji su se pritom bunili i javno delovali na fonu zalaganja za dobro, za ljudske vrline i nadasve moralnost. Tu misiju je decenijama potvrđivao i bio korektiv ne samo u vremenu kada se premnogo zla uselilo u i oko nas. Ratko je bio iznad banalnosti, iznad zluradosti i nesoja. A treba li više očekivati od jednog života?
Nauk od njega neka nam bude inspiracija i podstrek.

Boško Kovačević (Autonomija, Foto: Gradski.me)