Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Uvrede, klevete i gadosti – Šešeljeva knjiga o Bojanu Tončiću

Stav 23. nov 2023.
5 min čitanja

Na Sajmu knjiga u Beogradu i ove godine učestvovala je izdavačka kuća “Velika Srbija” Srpske radikalne stranke, specijalizovana za objavljivanje knjiga Vojislava Šešelja. Haški osuđenik ponovo je obradovao svoje koliko-toliko pismene poklonike novim nasrtajima na mozak, u tvrdom povezu, među kojima se posebno izdvaja nedelo posvećeno kolegi Bojanu Tončiću.

Uvrediti i oklevetati – to su osnovni imperativi kojima se četnički vojvoda rukovodi kad daje naslove svojim kupusarama. Dovoljno je navesti nekoliko tipičnih primera: “Južnokorejska gnjida O-Gon Kvon”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “U čeljustima kurve Del Ponte”, “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs”, “Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto”.

Izdajnik šešeljizma

Sličnom poetikom naslova Šešelj se poslužio i u aktuelnom slučaju, knjiga se zove “Marginalni izdajnički potrčko Bojan Tončić”. Prva reč u naslovu knjige demantuje čitav poduhvat: ako je reč o marginalnom novinarskom delu, zašto mu vojvoda posvećuje knjigu od preko hiljadu stranica? “Potrčko” bi trebalo da bude uvreda, ali ta namera osuđenom zločincu zapravo nikada ne polazi za rukom, jer je bolje biti bilo šta iz njegovih naslova (mungos, narkoman, majmun, svinja…) nego oblik života poznat pod imenom Vojislav Šešelj.

Optužba za izdaju, međutim, stoji, autor je u pravu. Bojan Tončić je zaista izdajnik svega što Šešelj personifikuje: velikosrpske ideologije, ratnog huškanja, šovinizma, nacionalizma, mržnje, niskosti, laži, prezira prema čoveku, zločinstva. Biti izdajnik Šešeljevog poimanja sveta je stvar časti, poštenja, ljudskosti i osnovne mentalne higijene. Upravo zato je vojvoda i uzeo na zub Tončića, kao i sve druge časne ljude o kojima je pisao svoje gadosti.

Dnevnik uvreda i pogrda

Struktura knjige je jednostavna: prvo ide Šešeljev boldovani komentar Tončićevih tekstova i tema kojima se bavi, a potom se preštampava ceo Tončićev tekst, koliko mi je poznato – bez dozvole autora. Dakle, na prvih 400 stranica ove hartijske cigle napravljena je mala antologija Tončićevih tekstova, praćena uzaludnim pokušajima vojvode (ili njegovog radikalskog tima, pitaj Boga ko piše te oveštale mrziteljske komentare) da demantuje, ocrni, oblati briljantnog novinara.

Nije Šešelj jedini povratnik iz zatvora koji voli da mrči hartiju, i drugi pokušavaju da objasne “srpsku stvar”, da izlože “srpsku istinu”. Sva ta pisanija ratnih zločinaca su jadan pokušaj da pred srpskom “patriotskom” javnošću dokažu ono što nisu uspeli da dokažu na sudu – da su nevini, da srpske snage nisu počinile nikakve zločine, ukratko – da falsifikuju zločinačku prošlost. Uzaludno je to nastojanje, istina je odavno utvrđena, činjenice su neporecive i zabeležene na stotinama stranica presuda Haškog tribunala.

Zazorno je čitati te radikalske komentare o Tončiću, kao i o bilo kome drugom, ali može da bude korisno, jer se tu kao na dlanu vidi sva beda duha, sva nesreća intelektualnog i moralnog siromaštva, neka bizarna ljudska osakaćenost. Posle malo dužeg čitanja ovih gadarija, postaje jasno gde je rodno mesto radikalštine, iz koje psihičke dispozicije nastaje ta pogubna ideološka aberacija.

Vređanje, klevetanje, ruženje, omalovažavanje, podmetanje, psovke, pogrde – to su jedini “argumenti” kojima Šešelj raspolaže. Ređaju se takve nakaradne konstrukcije kao na traci: “haški lobista”, “bolesni um”, “prazna glava plaćeničkog piskarala”, “novinarska žgadija”, “pileći mozak”, “prcvoljak od novinara”, “marginalni medijski NATO potrčko”, “ljudska gnjidica”, “mali miš”, “spodobe”, “gamad”, “žgadija”, “karakondžule”, “kompleksaš”, “majmun”, “kreten”, “mizerija”…

Radikalska bolest

Sokačarske uvrede garnirane su odgovarajućom argumentacijom koja se može čuti ispred svake lokalne prodavnice tokom redovnog okupljanja pivopija. Sve se svodi na jednu Šešeljevu rečenicu: “U svojim tekstovima BT širi izmišljotine da je srpski vojnik izvršio genocid nad Hrvatima, muslimanima i drugim nesrpskim življem širom bivše Jugoslavije”. A jeste, u takve izmišljotine spadaju i izjave tipa “nebo je plavo”, “trava je zelena” i “dva i dva su četiri”. Sve je to deo velike svetske zavere protiv nebeskog naroda i njegovih patriotskih političara koji su karijere izgradili na brdima leševa, bogatili se i napredovali dok su svi oko njih tonuli u bedu, jad i nesreću. Polemisati sa Šešeljevim ciničnim lažima je besmislena rabota, ionako su sve te njegove invenktive hiljadu puta pobijene.

Nakon probijanja kroz močvaru vojvodinih pisanija čovek može samo da se priseti onoga što je Zoran Đinđić u drugoj polovini devedesetih godina govorio o Srpskoj radikalnoj stranci, kako radikali nastoje da se “razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i klevete, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše”.

Kad svaku normalnost razore i bace je u blato, onda kažu: “Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla”. Otuda sledi neminovni zaključak: “To je Srpska radikalna stranka na našoj političkoj sceni, u našoj istoriji, u našoj sudbini, ona nije politički protivnik ni meni, ni bilo kom od ljudi koji se pristojno bave politikom. Ona je virus. Kao što za jedan organizam virus nije protivnik, tako i Srpska radikalna stranka nije politički protivnik, ali je problem, ali je bolest”.

Prezir prema ljudskosti

Od te bolesti srpsko društvo se nikada nije oporavilo, niti je razvilo imunitet protiv radikalskog virusa. Nije problem sama radikalština i njen vođa, osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, već podrška na koju su radikalske takozvane ideje nailazile. Dovoljno je podsetiti na činjenicu da je Šešelj na predsedničkim izvorima 1997. godine dobio preko 1.200.000 glasova, a ispred njega je bio Miloševićev kandidat Milan Milutinović sa preko 1.600.000 glasova. Kad se saberu svi ti birači, dobijamo jasnu dijagnozu društva koje je odlučilo da dobrovoljno počini suicid. U međuvremenu se štošta promenilo, radikali su marginalizovani, zamenili su ih naprednjaci, ali je isti svetonazor zasnovan na mržnji, niskosti, na preziru prema svemu boljem i višem u čoveku i dalje ostao popularan.

Takav nečovečni, antihumani pogled na svet vidljiv je skoro na svakoj stranici knjižurde o Bojanu Tončiću, odnosno na svakoj stranici gde ima nekih Šešeljevih uvredljivih, klevetničkih opaski. Pristojan svet neće zavirivati u ovu radikalsku brljotinu koja izgledom podseća na knjigu, a ako je neko slučajno i otvori može mirno da preskoči boldovane Šešeljeve izlive duhovne bede. Može da preskoči i drugi, veći deo knjižurine koji se proteže na čitavih 600 stranica, tu se nalaze transkripti Šešeljevih nastupa u kojekakvim televizijskim emisijama, na dežurnim režimskim trovačnicama. Time će se jednog dana baviti neki budući istoričari koji će pisati o našoj apokalipsi i sramoti.

Tu vidimo još jedan tipičan radikalski manevar, oni prosto ne mogu bez laži i obmanjivanja: najveći deo knjige o Tončiću zapravo ne govori o njemu. Ni naslov ne može da bude istinit kod radikala, i tu moraju da pribegnu podvalama i lagarijama. Valjda je nemoguće pobeći od sopstvene prirode. Kako god, potencijalni čitalac ovog štiva može mirno da preskoči sve navedene delove i da čita samo Tončićeve tekstove, uživanje u dobrom pisanju je zagarantovano.

Na primer, evo malog odlomka iz teksta “Srpski osvajački ratovi i ratna šteta”: “Ne pitajmo ko je lud, o dijagnozi je reč, ona, u aktuelnoj fazi raspojasanog srpskog nacionalizma, traje duže od dvadeset godina, jedino je izvesno da se žrtve ne mogu oživeti, njihovi potomci obeštetiti. Ko veruje da će doživeti istinsko pokajanje u ime svih raspoloživih nacionalno mobilisanih korpusa, još i da će tome svedočiti u vreme sadašnjeg predsednika Srbije i njegovih hijena, da će prestati kalemegdansko iživljavanje nad bolom pobijenih i početi poštovanje žrtava – neodgovorni je optimista”.

Svjetiljke u tmini

Kome pogled ipak padne na radikalske komentare, primetiće provaliju, jer su Šešeljevi i Tončićevi tekstovi dva dijametralno suprotna sveta, dve nespojive realnosti, kao tama i svetlost, zlo i dobro. Tončić je jedan od retkih srpskih novinara koji uporno, decenijama pišu o najtežim temama, o srpskim ratnim zločinima, o etničkim čišćenjima, konc-logorima, hladnjačama, masovnim grobnicama i genocidu u Srebrenici, o jezivom zločinačkom nasleđu koje su nam ostavili socijalisti, radikali i njihovi izvođači krvavih radova.

Nije Tončić samo novinar visoke etičke svesti, mada je i to dovoljno da uđe u antologiju onog najboljeg što je Srbija dala u vremenu svoje najveće istorijske sramote, već i autor samosvojnog, osobenog stila, majstor pisane reči. Za razliku od Tončića, Šešeljeva pisanija su nepodnošljivo banalna, što je i logično – njega nikada nisu zanimale stilske, već samo vojne i paravojne formacije. Ratni zločinac koji piše knjigu o čoveku koji je sinonim za časno novinarstvo, pokušavajući da ga oblati i okleveta, a potom to svoje štampano nedelo promoviše i distribuira na Sajmu knjiga – to je dijagnoza propasti jednog duboko posrnulog društva. Za daleka neka pokolenja ostaju Tončićevi tekstovi iz ove knjige, kao one krležijanske svjetiljke u tmini.

(Tačno, Foto: Autonomija)