Skip to main content

Vera Kopicl i Silvia Dražić: EPK je estrada i spektakl umesto da je služio oporavku lokalne kulturne scene

Kultura 01. nov 2022.
6 min čitanja

Savez feminističkih organizacija “(Re) konekcija” je udruženje ženskih nevladinih organizacija koje čuva, sistematizuje, digitalizuje i promoviše feminističku baštinu, a ujedno predstavlja aktuelnu žensku umetnost, teoriju i aktivizam. Nežnom čeličnom rukom “(Re) konekciju” vode Vera Kopicl i Silvia Dražić, prisutne na novosadskoj nezavisnoj kulturnoj sceni već skoro tri decenije. S dugogodišnjim iskustvom na nezavisnoj kulturnoj sceni, pitaju se da li je još uopšte ima, a kao jedini način da se izbori povoljnija kulturna politika navode ponovno udruživanje onih koji su preostali.

U intervjuu za SEEcult.org, Vera Kopicl i Silvia Dražić govore i o posledicama pandemije, koja je egzistencijalno uzdrmala scenu i umetnike, te uticala na bolno smanjenje posećenosti događaja u kulturi. Titulu Evropske prestonice kulture, koju Novi Sad nosi 2022. godine, vide kao propuštenu šansu za istinski oporavak autentične lokalne scene, smatrajući da je više pažnje posvećeno popularnim sadržajima, što je dovelo do estradizacije i spektakularizacije celog programa.

Posebno se osvrćući na dugogodišnju marginalizaciju ženske kulture, kojom se bave u umetničkom, a neminovno i u pravno-ekonomskom smislu, Vera Kopicl i Silvia Dražić ukazuju i na opasnosti novog konzervativizma kao “puzeće politike koja ulazi u sve pore društva”, pa i u jezičkom smislu i na privatnom nivou. Smatraju da stoga nema ni umetnosti koja je aktuelna, a da nije politički intonirana.

– Kako je pandemija uticala na vaše aktivnosti i na vašu finansijsku održivost? Da li ste u međuvremenu stale na noge?

Silvia Dražić: Sama epidemija, odnosno činjenica zatvaranja, nije se previše odrazila na ono što mi radimo. Nastavile smo da radimo, jer su naši projekti, sticajem okolnosti, te 2020. godine bili kamernog tipa: imale smo knjigu, CD i sve smo uspele da realizujemo. Jedino su izostale promocije tih događaja, bile su ostavljene za kasnije. Ali pitanje epidemije je mnogo šire od tog našeg rada. Ona je zaista uzdrmala celu umetničku scenu, pogotovo izvođačke umetnosti upućene na publiku i nekako nas je sve osiromašila. Odvikla nas je da posećujemo programe u kulturi i mislim da je ta navika/odvika jedna od najbolnijih tekovina pandemije. Ako nešto dugo ne radiš, to prosto i zaboraviš da radiš, nekako ti i ta potreba postane manja, nestane. Kasnije se to srećom unekoliko promenilo, ali je sama pandemija ostala kao upozorenje za mnoge umetnike, jer ih je ona egzistencijalno uzdrmala: neki su se razboleli, izgubili živote, pravo na rad. S druge strane, ta je epidemija bila i ozbiljna opomena o tome kako živimo i koliko smo u stvari porozni u toj svojoj egzistenciji, udobnoj i usmerenoj na udobnost i bogatstvo. Nekako nas je podsetila na to da moramo živeti drugačije, iako mi se posle svega čini da to upozorenje nismo dovoljno dobro čuli…

Vera Kopicl: Tokom pandemije nismo bile prisutne u knjižarama, nismo mogle da sarađujemo sa njima, i to je – koliko god smo se bavile drugim projektima, finansijski nenadoknadivo. U onim delovima gde smo volontirale, to više nećemo moći da nadoknadimo, jer izdanja koja su se desila u dve godine zatvaranja više nisu u fokusu.

– Šta su, prema vašem mišljenju, ključni problemi nezavisne scene u Novom Sadu, a i u širem kontekstu?

Vera Kopicl: Ukoliko još uvek postoji? Jako mnogo organizacija je nestalo, nezavisnih časopisa, pozorišnih trupa koje su delovale na nezavisnoj sceni, nestalo je ljudi, prosto su prestali da rade. Silvia i ja smo od devedesetih na toj sceni, pa možemo da vidimo te drastične razlike. Čini mi se da je jedan od najvećih udara za novosadsku nezavisnu scenu bio odlazak mađarskih umetnika devedesetih. Ta se scena do danas nije vratila u ono što je bila. A što se tiče formiranja nekog novog nezavisnog prostora, neke nove snage, mislim da je potrebno ponovno udruživanje nezavisne scene, čak i te male i osiromašene – ako hoćemo nešto da postignemo u kontekstu kritičkih strategija i u odnosu prema institucijama.

– Šta su najkonkretniji kulturni izazovi u vašoj oblasti kulture?

Vera Kopicl: Kao nezavisno udruženje mi se još specifično formatiramo kao organizacija koja se bavi ženskom kulturom, koja je još više marginalizovana. Imale smo u tom smislu jedan ozbiljan aktivistički momenat kada smo preko poverenice za rodnu ravnopravnost tražile da se promeni Pravilnik Ministarstva za kulturu. Ona je uputila preporuke tom ministarstvu da u roku od mesec dana mora da izmeni Pravilnik i tako obrate pažnju na žensku kulturu na koju je iz budžeta odlazilo tek dva odsto sredstava, što je nedopustivo malo. U tom dopunjenom i izmenjenom Pravilniku sada stoji da se posebna pažnja obraća na žensko kulturno nasleđe: u prvih sedam priroiteta ono je sada na prvom mestu. Svaki projekat, organizacije i umetnici koji imaju tu rodnu perspektivu dobijaju bod plus… Proces je trajao mesecima, statistike nije bilo i ja sam sve peške analizirala…

– Da li vam se čini da su žene namerno bile tako marginalizovane?

Vera Kopicl: Ne verujem. Mislim da su posredi bili nemar i, pre svega, neznanje – mnogo neznanja. Vidim to po komentarima koji su davani za odbijene projekte. Negde stoji da to nisu ozbiljni projekti jer nemaju perspektivu, a bilo je i krajnje neshvatljivih, npr. neke eminentne muzičarke koje su konkurisale odbijene su jer ”ne mogu da naprave to što žele novcem koje bi dobile”, i zato ga nisu dobile. Upravo zahvaljujući tome što se kod Ministarstva kuture može proveriti ko je konkurisao i zašto je odbijen, mogla sam da analiziram i napravim ceo elaborat o tome, koji je potom otišao u kabinet poverenice za rodnu ravnopravnost. Poverenica ne može da ih tuži. Samo smo mi mogli da idemo na tužbu za diskriminaciju, ali je mogla da da preporuku, što je i učinila. Sada je, bar formalno, to ispoštovano, i sada bi trebalo uraditi novu analizu koliko je to sve zapravo zaživelo u praksi. Ono što znam je da su neki projekti koji ranije nisu dobijali sredstva sada dobili, poput Pobunjenih čitateljki.

– Šta biste onda rekle, kakav je zapravo položaj umetnica na savremnoj sceni?

Vera Kopicl: Mi se stalno bavimo tim položajem, problematizujemo ga. Jedna naša izložba zvala se “Art ili pakt”. U okviru nje, umetnice su se bavile migrantkinjama. Bavile smo se ženskim prostorom i suočavale sa novim konzervativizmom, sa činjenicom da se, recimo, posle završene akademije od umetnica očekuje da budu samo domaćice. Imale smo i izložbu “Isekle smo kablove” u čijem je fokusu bilo žensko umetničko stvaralaštvo koje je u vezi sa novim tehnologijama. Radovi su štampani na zastavama jer umetnice nisu imale produkcijske mogućnosti da svoje multimedijalne radove realizuju. Dakle, mi se neprekidno bavimo onom vrstom projekata kojima se iskazuje nezavidna pozicija umetnice.

Ove godine smo imale vrlo zapaženu izložbu “Marama kao kulturni označitelj” koja je nastala u saradnji sa Ženskim muzejom iz Bavarske i Muzejom Vojvodine. Kroz jedan mikro segment ženskog odevanja, kroz maramu kao simbiolički znak otpora, prikazana je kultura nošenja marama u evropskom, vanevropskom i lokalnom kontekstu: u Nemačkoj, Turskoj, Čadu, Burkini Faso, Gvatemali, Kazahstanu, Nigeriji… Odgovarajući na inicijalnu priču postavkom o tradicijskom i savremenom odnosu žena u Vojvodini prema svojoj kosi i njenom pokrivanju – a tu je na koncu uvek u pitanju neka politika, kao svojevrsnu meta perspektivu uvrstile smo u izložbu i radove savremenih umetnica: Tanje Ostojić, Persefoni Mitcou, Mašad Afsar, Nejre Latić Hulusić, Sabrine Begović-Ćorić. Ti radovi pokazuju na koje načine autorke kritički promišljaju i reinterpretiraju tradicionalne ženske uloge, i funkcionalizuju ih kroz subverzivno feminističko čitanje aktuelnih društvenih fenomena.

– Da li je titula Evropske prestonice kulture (EPK)i sve ono što je ona donela u Novi Sad popravila položaj civilnog sektora u kulturi? Novi Sad je praktično dve godine u tim projektima… I kako uopšte ocenjujete programe EPK?

Silvia Dražić: Kada je Novi Sad postao prestonica kulture, mi smo očekivale da će svaka galerijica, svaki kulturni kutak zablistati, da će dobiti svoj prostor i vreme… Međutim, to se nažalost nije desilo. Koncept EPK zapravo i ne predviđa da se tako nešto desi. Tu se ide na veće projekte, spektakularizaciju celog događaja, dok se najmanje prostora dalo na aktuelnu umetničku produkciju koja je uvek zapostavljena i u konkursima Ministarstva. Uvek se više radi na predstavljanju, više na tim “jagodama na torti”, a fokus na materijal potreban za tortu izostane. Neko ko je sa nezavisne scene bio dovoljno vešt uspeo je da se pozicionira, što je bilo jako dragoceno. Recimo, “Led art” je imao odličan program, pa je koliko-toliko bio vidljiv, ali činjenica je da su ti lokalni, autentični programi, imali manju javnu promociju. Mnogo manje su bili vidljivi nego gostovanja sa strane koja su glamurozno predstavljana kao izuzetna. Neka to svakako jesu bila, ali nisu baš bili svi koji su se tu pojavili –  malo guglanja tu pomaže.

Vera Kopicl: Važno je u ovom kontekstu naglasiti da je Novi Sad titulu dobio upravo na osnovu autentičnosti lokalne scene.

Silvia Dražić: Mislim da se nedostatak umrežavanja nezavisne scene ovde pokazao kao veliki propust, jer da je umrežavanje postojalo, možda bi se i ta scena mogla bolje pozicionirati u okviru programa EPK. Međutim, to je problem koji postoji još od 2007. godine čini mi se, jer se tada poslednji put desilo da je ta scena zajednički delovala. Od tada traje ta devastacija: finansiranje je smanjeno, svako traži neke svoje moduse opstanka, ali zajednički nastup je izgubljen.

Rekla bih, takođe, i da je programe EPK-a zauzela zapravo popularna kultura koja je potisnula ono što bismo mogle da zovemo “visoka umetnost”. To je dovelo do estradizacije i spektakularizacije celog programa, pogotovo muzike koje je bilo dosta, verujem delom i zato što je uredništvo same EPK poteklo iz Exita, a oni u muzici imaju najviše iskustva. To je, opet, u neskladu sa onim – zahvaljujući čemu je dobijena titula EPK – potpuno drugim konceptom kulture. Mi smo čak bile optuživane da pravimo elitističke programe, da su oni namenjeni malom krugu publike i da ne dopiru dalje, ali smo istrajale, što se pokazalo dobrim jer, podsetiću samo na to koliko je publike bilo na naša dva programa. Na primer, u Sinagogi na koncertu na kojem su dve pijanistkinje svirale šest naših kompozitorki, da ne govorim o izložbi marama…

Vera Kopicl: Meni je bolno što su slomili lokalnu scenu, pa čak i komercijalnu. Nisu, na primer, podržavali nove klince, nove bendove, a istovremeno su imali provincijalni odnos prema već etabliranim umetnicima iz tog komercijalnog bekgraunda, Recimo, imate jednu Katalin Ladik koja je evropsko umetničko ime, dobitnicu nagrade “Joko Ono”, ali je niste imali nigde istaknutu. Isticala se Lolobriđida jer je popularna, jer će dovesti publiku… Mislim da je to baš ponižavajuće za lokalnu scenu.

Ceo intervju možete pročitati OVDE

Snežana Miletić (SEEcult.org)