Glumica i dramaturškinja Vedrana Božinović, odnedavno i umetnička direktorka Drame Narodnog pozorišta u Sarajevu – ujedno i prva žena na toj funkciji u stogodišnoj istoriji tog teatra, smatra da je pandemija korona virusa učinila vidljivim stepen korupcije i krhkost, nesređenost, neorganizovanost i nefunkcionalnost država u regionu, među kojima vidi minimalne razlike. Korona će, prema njenom mišljenju, sigurno biti novi alibi za nesposobnost, ali je pitanje da li će građani i dalje to prihvatati. U intervjuu za SEEcult.org, Vedrana Božinović izražava zabrinutost i zbog snažnog talasa novog konzervatizma ne samo na ovim prostorima, već i u Evropi, kao i na globalnu tendenciju fokusiranja na promenu forme, a ne i suštine, što se odnosi i na navodno sprečavanje nasilja prema ženama. Ukazujući i na opšti nedostatak empatije, kaže da često razmišlja da li je solidarnost to da se sakuplja novac za lečenje jednog deteta, ili bi hrabrost bila naterati one kojima je to posao da ga i rade.

Dobitnica Sterijine nagrade za dramaturški rad na predstavama “Hasanaginica” i „M.I.R.A“, govori i o dugogodišnjoj saradnji sa Andrašom Urbanom, čije predstave često izbacuju publiku iz zone komfora, što i vidi kao ulogu pozorišta danas, kada se sve čini da postanemo zombiji. Sa Urbanom radi i na novoj predstavi „Kralj Ibi“ u Somboru.

– Ovdašnjoj pozorišnoj javnosti postali ste poznati po saradnji sa Andrašom Urbanom, iako ste i do tada imali karijeru glumice sa ozbiljnom biografijom. Kako ste se sreli vas dvoje, koja vas je predstava spojila, kako ste se prepoznali kao mogući saradnici i kako ste od “slučajnih partnera” postali dvoje ljudi koji danas stvaraju zajedno?

Vedrana Božinović: Do mene je prvo došao glas o tome da je to reditelj sa kojim se mora raditi. Kada je došao da radi predstavu “What is Europe” u Sarajevu, u produkciji MESS-a, vozila sam kao sumanuta iz Zagreba, gde sam se zadesila, da bih stigla na audiciju u Sarajevo. Čak sam i kaznu platila. Mislim da nikada nisam više želela da dobijem ulogu nego tada. Tu smo se upoznali. I to je jedan od onih procesa koje kao glumac pamtiš i čuvaš. Oduvek sam kao glumica slušala legende o rediteljima koji imaju strašan uticaj na glumce, koji te… pa ne znam šta je prava reč – promene, možda. I uvek su sve legende bile o tome kako je to neki silovit uticaj. Da ne kažem nasilnički. I nisam bila sigurna da želim nekog nasilnika u svom profesionalnom životu, pa sam skoro odustala od toga da ću imati takvu vrstu glumačkog iskustva. Andraš je sve suprotno od toga. Nema sile. A često ga danas, kao neko ko mu je saradnik, slušam kako glumcima govori da on i ne želi da ih menja. On svoj posao radi posvećeno i do kraja. Do kosti. I to neminovno menja one koji to prepoznaju. Ni ne znaš kako, ali odjednom dovedeš u pitanje sve u šta si verovao i to ti daje neku širinu pogleda na svet. I ne znaš zašto, ali si spreman izaći izvan zone komfora. Jer postigne to da mu veruješ. Mi smo se sreli kada sam ja iza sebe imala već dvadesetak godina iskustva na sceni, kada sam jako tragala za nečim drugačijim i kada mi je bilo potrebno nešto u šta bih ponovo mogla verovati u pozorišnom smislu. Uvek mislim da nije važno samo šta ti se desi, nego i kad ti se desi. Mislim da se naša prva saradnja za mene desila u pravom trenutku.

– Kako je Urbanova poetika uticala na vas kao glumicu i kao pozorišnog stvaraoca i šta vam se čini koliko je Urban uticao na pozorište u Srbiji i u regionu?

Vedrana Božinović: Mislim da je to jedno vrlo zavodljivo pozorište, jer vidiš krajnji rezultat i misliš – pa to može svako. Mikrofoni, silovita muzika, goli ljudi, krv… i onda gledaš predstave koje liče na ono što Urban radi, ali su prazne. Koje kreću od rezultata i atrakcije i nikada ne dobace suštinu. Za mene su probni procesi koje sam prošla kao dramaturg na predstavama koje smo zajedno radili bili neverovatno važni, jer sam i kao glumica učila kako se stiže do suštine, kako se postavlja kičma, kako glumci postaju potpuno posvećeni i kako sve stvari koje govore i rade prolaze kroz njih i dolaze iz njih. Kako ih se tiče to što rade na nekom potpuno novom nivou. Samo da se razumemo – nema tu nikakve guru mistifikacije. Niti su probe psihoterapija. Prosto tokom proba to postaje pozorište koje te se kao umetnika tiče, koje te se tiče kao čoveka. Predstava je u najboljem smislu reči zavera. Naravno da znam sve teorijske podele pozorišta, ali za mene postoji samo jedna relevantna: ono koje te se tiče i ono koje te se ne tiče. Publiku smatram sagovornikom. Ne mislim da sam tu da im sa scene bacam mudrosti, niti da ih prevaspitavam. A najmanje da im sa scene lepo čitam velika klasična dela. Želim pozorište koje postavlja pitanja. Pozorište koje poneseš sa sobom kad izađeš iz zgrade i o kojem misliš dugo posle toga. Mislim da je pozorište koje Andraš radi posvećeno i važno. Ono nije ugodno, jer i publiku često izvede izvan zone komfora, ali mislim da je neophodno i jako važno u vremenu u kojem kao da je sve napravljeno tako da postanemo što zombiraniji.

– “Hasnaginica”, predstava koju ste zajedno radili, arhetipska je priča o položaju žene na Balkanu. Žene danas, za razliku od Hasanaginice, imaju ime i prezime. Da li je to dovoljno za identitet?

Vedrana Božinović: Mnogo pričam o tim tzv. ženskim temama i nekad sama sebi izgledam kao papagaj. Mislim da se od “Hasnaginice” naovamo zapravo suštinski promenilo malo toga. I kad to kažem obično su žene te koje se prve ne slože sa mnom. U mnogo čemu mi smo društvo forme, a pri tom mislim na globalnom, svetskom nivou. Formalno se stvari menjaju mnogo brže nego što se menjaju suštinski. Usvajaju se zakoni, konvencije, pravila… I onda se deca nastavljaju odgajati tako da postoje rodne uloge, recimo. Zastrašujuće je da se u Evropi pojavljuju svrlo snažni pokreti koji oduzimaju ženama pravo da odlučuju o vlastitom telu. Brine me snažan talas novog, ili zapravo uvek prisutnog konzervatizma, koji sve ono što se vekovima gradilo, vrlo perfidno podriva i ruši.

Za identitet je potrebno pre svega obrazovanje. Osnaživanje. Osvešćivanje. Odgoj. To moraju biti kontinuirani procesi. Bez toga će sva borba biti uzalud. Na našim prostorima feminizam je još uvek samonikla biljka, koja se ne sadi planski, nego ponegde nikne i žilavo se ne da.

– Kakvi vas tekstovi zanimaju kao glumicu, a kakvi kao dramaturga?

Vedrana Božinović: Ja sam uvek i pre svega glumica. Nemam nikakvo teorijsko znanje o dramaturgiji, diplomirala sam i master uradila iz glume (na Univerzitetu Eseks u Londonu, prim. nov). Ja sam neko ko je jako dugo i mnogo izgovarao replike. I uvek se, jer sam i štreber, temeljno pripremao za predstave koje sam radila kao glumica. Na to se oslanjam kada radim kao dramaturg. Ako pišem, uvek naglas izgovorim sve što sam napisala, da proverim da li je izgovorljivo. Ako bacam – bacam one stvari koje se mogu odigrati i za koje nisu potrebne reči. I uvek o glumcima razmišljam kao o mislećim ljudima koji nisu tu da bi reprodukovali, nego da bi stvarali. Tako da i na tekstove gledam na isti način. Ono što mi zakopa po stomaku, zbog čega ne mogu da spavam, što me inspiriše i tera da razmišljam – to su stvari koje radim.

– Koliko se pozorišni život u BiH razlikuje od onog u Srbiji? Koliko ga je korona skrenula s koloseka?

Vedrana Božinović: Korona je od početka bila zastrašujuća jer je zaustavila pozorište. Ja imam iskustvo rata, opsade Sarajeva, tokom koje je pozorište bilo vid kulturnog otpora. Vid zajedničkog života. Kada postoje okolnosti u kojima je zajedništvo, ljudska blizina, problem i opasnost, onda ta vrsta otpora postaje nemoguća. Mnogo smo za vreme lokdauna pričali o tome kako je publika željna pozorišta. I tada sam imala strašan strah da smo se svi odvikli od tog vida socijalizacije. Dugo smo živeli sami sa sobom, ekran je još više postao prozor u svet i postalo je jako lako naviknuti se na to da si u osam u pižami i kod kuće, bez potrebe da negde izađeš. Sigurno postoje ljudi koji su poželeli da sednu u mrak publike, ali mislim da to nikako ne smemo podrazumevati kao pravilo. Naš se život sasvim sigurno promenio. Bilo bi glupo nastaviti igrati po starim pravilima. Ali nikako ne mislim da su striminzi predstava rešenje. Pozorište je umetnost živog kontakta publike i izvođača. To je njegova čar. I na tome treba raditi. Da u novim pravilima očuvamo tu čaroliju.

– Šta je korona razotkrila o kulturi, a šta o vlasti, što nismo znali? Rekli ste u jednom ranijem intervjuu da vas atmosfera epidemije podsetila na vreme rata…

Vedrana Božinović: Za mene je korona bila kao neko povećalo koje mi je stavljeno direktno pod nos, tako da sam odjednom videla sve stvari nekako jasnije. Pri tom mislim najviše na ono što mi već podrazumevamo da ne funkcioniše u društvima u kojima živimo (jer radeći po bivšoj Jugoslaviji shvatam da se svi mi razlikujemo u pet dekagrama), pa na to više ni ne reagujemo. Naviknemo. Oguglamo. Ne mislimo. Oduvek sam znala da nam je zdravstveni sistem loš, ali je korona pokazala koliko je istinski loš. Koliko se u njega nije ulagalo. Koliko je ljudi otišlo, oterano, koliko kadrova zapravo nemamo. Znala sam da živim u državi korupcije, ali kad se počne bezočno i toliko otvoreno zarađivati na životu i smrti, onda vidiš do koje mere se davimo u raskusuravanju, do koje mere smo kao obični građani nebitni i pretvoreni u cifre na nečijim bankovnim računima.

Ponavljam se, verovatno, ali ja ni u jednom trenutku nisam osećala nikakav optimizam. Nisam spoznala istinske porodične vrednosti, jer mi ne trebaju vanredne okolnosti da se zbližim sa decom i onima koje volim, nisam naučila nikakvu novu veštinu, nisam se čak ni trudila da to uradim. Osećala sam užasan strah od toga da sam prepuštena sama sebi, osećala sam veliku odgovornost za ljude koje volim i sve vreme sam se pitala – da li ćemo se ikada vratiti u pozorište. Nisam uživala u onlajn predstavama, niti sam i u jednom trenutku poverovala da je to novi način na koji ćemo raditi pozorište. Za mene je sve to bilo fejk i svojevrsno dokazivanje nekome (vlastima koje nas plaćaju?) da – eto, radimo. Sve vanredne okolnosti probude ono najbolje i najgore u ljudima. Možda samo otkriju ko je kakav zapravo. Ali uvek nepogrešivo pokažu kako i koliko su krhke, nesređene, neorganizovane i nefunkcionalne te naše države koje bi morale postojati radi nas. Jedino što stvarno znam je da je jedan policijski sat u životu sasvim dovoljan. I previše. Dva puta tokom života biti zatvoren, znati da ne možeš izaći iz države, dva puta osećati egzistencijalni strah i pitati se kako da sačuvaš ljude koje voliš je užasno.

– Korona će biti izgovor za mnoge stvari, iza nje će se sakrivati mnogi pogrešno urađeni poslovi ili neureađeni poslovi? Za šta ona ne bi smela da bude izgovor?

Vedrana Božinović: Ni za šta. Ja živim u državi u kojoj i dan danas možemo čuti nekog političara kako kaže da smo mi društvo koje je tek izašlo iz rata. A rat je završen pre skoro trideset godina. Tih trideset godina morali smo iskoristiti da postanemo funkcionalno društvo, a nismo. Čini mi se da – ako išta od korone treba da naučimo – jeste da ceo svet može da stane, ali da se taj svet i pokrene čim mu se pruži i najmanja prilika. Mi pak ne propustimo priliku da nađemo neki izgovor. Korona će sigurno biti novi alibi za nesposobnost. Samo je pitanje da li ćemo to i dalje prihvatati.

– Pridržavaju li se ljudi nekih epidemoloških mera u BiH, ali odistinski, ne formalno? Kakva je (aniti)vakserska situcija u BiH?

Vedrana Božinović: Nisam baš sigurna više ni šta su mere. Znam da mere postoje u pozorištu, jer imamo obavezni razmak, određen broj posetilaca u publici, ali te mere ne vidim u šoping centrima ili kafićima. Možda one i postoje. Mi ih se u pozorištu u svakom slučaju podržavamo. Dugo nije bilo vakcina u BiH i mnogo nas se vakcinisalo u Srbiji, nekolicina u Hrvatskoj. Tada se mnogo govorilo o tome po socijalnim mrežama, jako se kritikovala nesposobnost vlasti da nabavi vakcine i imala sam osećaj da ljudi samo čekaju da vakcine dođu, pa ćemo svi biti vakcinisani. Kad su došle, onda smo ih počeli uništavati jer bi im istekao rok trajanja. Odjednom su svi postali veliki stručnjaci za mikrobiologiju, virusologiju, medicinu, farmaceutsku industriju i osećala sam se zatrpana poluinformacijama, dilemama, informacijama, stavovima. Vakcinisana sam, tri puta, i svakoga dana mi stignu bar tri poruke u kojima neki ljudi sa “dr” ili “mr” ispred imena kažu kako sam nadrljala za koju godinu. Imam poznanike, ozbiljne ljude, koji me ubeđuju u to da je sve globalna zavera. Još uvek postoje i oni koji mi sasvim ozbiljno objašnjavaju da korona ne postoji. U isto vreme imala sam nedelju u kojoj sam svaki dan zvala nekog drugog da izjavim saučešće. Ne znam…. Živim. Donosim neke odluke. Ali ponekad pomislim – a šta ako se ispostavi da su antivakseri bili u pravu? Tome se još uvek nasmejem kao vicu. Ali me kopka, priznajem.

– Tokom korone isplivalo je seksualno zlostavljanje glumica u Beogradu, onda se o tome moglo čuti duž regiona, ali izgleda da će ta priča imati epilog samo u Srbiji. Zašto se o zlostavljačima i zločincima tako predano ćuti?

Vedrana Božinović: Najstrašniji podatak tokom korone meni je bio onaj po kojem je rapidno skočio broj žena i dece koji su tražili smeštaj u sigurnoj kući. Ne mogu ni da zamislim šta je za njih značio lokdaun i činjenica da su, umesto u sigurnosti, zaključane sa zlostavljačima. Te žene ostaju u mraku. Bukvalno. Jer su one samo cifre. Mediji se bave ženama i muškarcima koji imaju poznata imena i što su imena zvučnija, to je priča slađa. Umesto da se ti primeri koriste kao pouka da nema nedodirljivih i da će pravda doći do svakoga – što bi trebalo osnažiti žene koje nemaju zvučna imena, a imaju monstruozne priče o zlostavljanju, to su sočni tračevi na kojima se “gostimo” kao strvinari. Uvek me fascinirala činjenica da kao društvo nećemo propustiti da iscipelarimo nekoga ko već leži na zemlji. Sve počne i završi se kao trač uz kafu. A hiljade žena kojima treba pomoć ostaju i dalje u mraku. E to je priča o formi i suštini. Suštinski ne radimo na tome da sprečimo nasilje. Naprotiv, podržavamo zakon jačega, koji je valjda jedini zakon koji besprekorno funkcioniše.

– Šta je danas solidarnost, a šta hrabrost? Uči li iko ikoga više o njoj? Da li se njihove definicije menjaju danas, svedočimo li tome?

Vedrana Božinović: Ne znam. Često razmišljam da li je solidarnost to da cela država sakupi novac za lečenje jednog deteta, ili bi hrabrost bila da nateramo one kojima je to posao da ga i rade. Mislim da su i jedno i drugo postale kategorije koje se koriste samo u ovirima naše komocije. Solidarni smo koliko nam komocija dozvoljava i hrabri ukoliko nas to ne košta mnogo. Naravno da postoje izuzeci i teško je generalizovati, ali opet ne vidim da se i jedno i drugo podstiču. Bunimo se kad se tiče nas i ćutimo kad nas se ne tiče. To je ono što najčešće vidim. I to je ono što vidim kao princip po kojem odgajamo decu. Uvek se setim dečaka koji je izboden nožem u punom sarajevskom tramvaju. Niko nije reagovao. To je meni od tada paradigma našeg društva. I užasava me.

– Prošlo je dosta godina od rata a mi ga i dalje osećamo, svakog dana neko se oklizne na tom terenu krivice, opraštanja, redefinisanja ili pravdanja zločina. Kao neko ko je živeo u ratnom podrumu, kako čitate sve te događaje?

Vedrana Božinović: S jedne strane imam strašnu potrebu da ne gradim život na temelju toga da sam žrtva. Četiri godine Vojska Republike Srpske je pucala na mene i moje sugrađane svakoga dana. Prekinuli su nam komunikaciju sa svetom, držali nas bez struje i vode, bez hrane i grejanja. Deca su rasla u podrumima i tek danas, kad sam i sama roditelj, shvatam kroz kakav je užas prošla moja mama. To je činjenica. Činjenica je i da sam preživela. I da sam nastavila da živim. Kažem, trudim se da to iskustvo ne bude nešto na čemu gradim život i odnose sa ljudima. Ne mislim da su svi isti, ili da su svi krivi. Žrtve nisu brojevi. One su imena i prezimena, godišta, bili su ljudi sa životnim pričama, snovima, ljubavima i mržnjama, manama i vrlinama… To važi i za zločince. I oni imaju imena i prezimena. S druge strane, boli me kada se od mene očekuje da to i takvo iskustvo potpuno negiram. Da zatvorim oči na to da sam nepovratno obeležena i da se svi pravimo kako se to nije desilo, da se ne bi povredila nečija osećanja. Niti tražim da mi se neko izvinjava, niti mislim da ja treba da se izvinjavam bilo kome. Moje iskustvo je moja istina. Ne bih bila u stanju radi bilo koje ideje i osećaja pripadnosti braniti nekoga ko je odgovoran za takve monstruoznosti. Taj neko ne bi mogao biti moj, ni po kojoj osnovi. Mnogo radim i često sam u Srbiji, i u poslednjih nekoliko nedelja svakoga dana me na putu kojim idem dočeka po još jedan mural. Za mene je to poraz čovečnosti. Demonstracija gluposti. I opasan podsetnik da nismo daleko odmakli.

– Kako sve to čitaju vaša deca, te nove genracije, zanimaju li ih te priče? Kako se oni nose sa tim?

Vedrana Božinović: Sa decom nikada nisam pričala o ratu. Moj deda je bio partizan, prvoborac, i njegove priče sa Kozare, Neretve, Sutjeske i svih ratišta sam slušala kao dete i uvek se smejala tome – šta on mene sada “pegla” sa nekim ratom. To je nekad bilo i gotovo. Uvek sam se suzdržavala da pričam sa decom o tome, jer nisam htela da budem moj deda. S druge strane, ne može se pokriti tišinom tako važan period nečijeg života. Trudila sam se da, i kad pitaju, pričam iskustveno, ne ideološki. Nedavno me je kćerka pitala da li mislim da bi moglo ponovo biti rata, jer to je nešto što nam uvek stoji iznad glave kao giljotina. Samo me iznenadilo da me ona to pita, jer sam mislila da je to giljotina isključivo moje generacije. Rekla sam – ma kakvi. I onda se setila moje mame koja je isto tvrdila u martu 1992. I opet me bilo užasno strah. Nedavno sam u jednom komadu čula rečenicu koja me najviše pogodila od svega u poslednje vreme. Parafraziraću: jedan lik pita drugog za šta se bori i diže revoluciju. Da li zato da bi naša deca živela u normalnim državama? Pa naša deca i ne znaju kako normalna država izgleda. A i da znaju – sjebali bi se.

– Često kažemo da nikada nije bilo gore zaboravljajući Aušvic npr. i razne druge pogrome. Možda je preciznje reći da ljudi nikad nisu bili gori, iako imaju sve na raspolaganju da budu bolji nego ikad u ljudskoj civiliazaciji?

Vedrana Božinović: Ne mislim da su ljudi išta gori nego što su bili. Niti mislim da su bolji. Mi se često ponašamo kao da smo izmislili stvari, a sve je postojalo i pre nas i postojaće iza nas. Jedino napreduje tehnologija. I vrlo napredno uništavamo planetu. Da ljudska priroda ostaje ista, najbolje svedoči to da i danas možemo punim plućima igrati komade iz antičke Grčke, recimo, i da su jednako aktuelni. Mi volimo velike reči. Nikad više fašizam nakon Drugog svetskog rata, a pola Evrope pripalo je fašisti jednakom kao Hitler. Nikad više Aušvic, a gledali smo Manjaču. Nikad više progoni, a onda gledamo ljude koji u gumenim čamcima prelaze okean i njihovu decu koju more izbaci na plažu. Uvek postoji način da se bude bolji čovek, samo bi to zahtevalo da radimo na sebi, umesto da budemo najbolji u poslovima koje ne radimo, o kojima ništa ne znamo i koji nas se i ne tiču. Da umesto tuđeg života – živimo svoj. Da umesto što bagerima grabimo da menjamo svet, vrlo uporno menjamo onaj kvadratni metar u kojem stojimo. Ali to zahteva istinski napor i zalaganje. Ovo drugo, uopšteno, mnogo je lakše.

– Vidite li u regionu nekog čoveka, ideju, neku organizaciju, neki pokret, koji bi, umesto da sastavlja razbijeno ogledalo, umeo da napravi novo?

Vedrana Božinović: Za neke stvari saznam baš kasno u životu i bude me stid. Tako sam pre dve godine saznala za japansku veštinu popravljana keramike pomoću laka pomešanog sa zlatnim prahom. Tako se prihvata greška i nesavršenost, trošenje i upotreba nekog predmeta, kome se vraća njegova funkcija, on se ne lomi i nema svoj definitivni kraj. To bih volela da se desilo. Da smo bili u stanju – ne obrisati oštećenja i strašne lomove, negirati ih, nego ih prihvatiti i poštovati. Osvestiti ih. I tako nastaviti dalje. To što se svako malo pojavi neko ko misli da sa njim počinje svet i da će posle njega svet nestati – dovelo nas je do toga da živimo ovu šizofreniju.

(SeeCult, Foto: Klix.ba)