Za dve godine u Vojvodini je, u odnosu na ostatak zemlje, ugašeno najviše firmi, a glavni razlozi za to su, uz državne, preveliki nameti ovdašnjih lokalnih samouprava, kao i činjenica da su Vojvođani najrevnosnije platiše u zemlji i da savesno izmiruju obaveze prema državi.

Lokalni harač i disciplinovanost, nažalost, skupo su ih koštali jer su mnogi, ne uspevši da izađu na kraj sa nametima, stavili katanac na firme. U Vojvodini je, kada je reč o ugašenim privrednim društvima,  situacija dvaput gora nego u južnoj Srbiji a triput nego u Beogradu!  Naime, prema najnovijim podacima Unije poslodavaca Srbije, u Vojvodini je od 1. januara 2010. do 1. septembra ove godine, ugašeno 10,5 odsto više privrednih društava nego što ih je osnovano, dok taj procenat, kada je reč o preduzetničkim radnjama iznosi oko jedan posto.

Koliko je to za Vojvodinu poražavajući i alarmantan podatak najbolje pokazuje to što je u istom periodu, recimo u Beogradu, ugašeno tek 3,4 odsto privrednih društava. To je zapravo razlika između broja ugašenih u odnosu na broj otvorenih, što znači da se u Vojvodini u proteklih dvadeset meseci na stotinu otvorenih firmi gasilo – 115. Poređenja radi, u Uniji poslodvaca navode, da je ta razlika u regionu južne Srbije – 5,8 odsto.

Naime, prema podacima zvanične staistike, u martu prošle godine u Vojvodini je bilo 30.467 privrednih društava, dok ih je u avgustu 2011. bilo 26.607. Ukupno, računajući i preduzetnike, u martu prošle godine Vojvodina je imala 89.635 preduzeća, dok ih je u avgustu ove godine bilo 84.439. Sliku upotpunjuje broj zaposlenih, kojih je u Vojvodini u ovim preduzećima prošle godine u martu bilo 493.185, dok ih je u avgustu 2011. bilo 459.853.

– U Slovačkoj je 2007. godine pala vlada zato je bilo jedan posto više zatvornih nego otvorenih firmi. To je bilo ravno nacionalnoj katastrofi – kaže za „Autonomiju“ Dragoslav Rajić iz Unije poslodvaca Srbije uz ocenu da je to veliki gubitak i za lokalne samouprave i za Pokrajinu.

U Vojvodini je puno firmi ugašeno, između ostalog i po novom zakonu o automatskom stečaju, nisu samo gašene iz redovnog poslovanja. Međutim, preduzeća koja su zatvarana po automatizmu jer su bila u blokadi dve ili tri godine, samo je oko dva posto.

– Za Vojvodinu je simptomatično da su u poslednje dve godine, što  zbog približavanja EU i uvođenja nove regulative, što zbog činjenice da su se mnoge, pogotovo manje razvijene opštine našle u problemu, značajno podignute komunalne takse, to jest cene komunalnih usluga. Troškovi poslovanja dosta su veći na osnovu različitih taksi donetih na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o bezbednosti hrane…, s obzirom da u mnogim opštinama, na primer u Novom Sadu, Somboru i drugim,  grad nije odvajao sredstva da pomogne preduzećima pri uvođenju tih standarda. Jednostavno, veći broj firmi je zatvoren i veliki deo privrednika koji su imali male radnje, a koji su se bavili najosnovnijom uslužnom delatnošću, malim proizvodnjama,  nije mogao da podnese te troškove – objašnjava Rajić.

Otimačina od bogatijih – pogubna rabota

-Vojvodina je, prosto, područje daleko bogatije nego neki drugi delovi Srbije, međutim, problem je što su u Vojvodini nameti značajno podignuti. U Temerinu su, recimo, takse ogromne, parking prostor je za privrednike pet-šest puta skuplji, gas je u Vojvodini za privredne subjekte skuplji od 50 do 200 odsto od opštine do opštine. Nažalost, logika opterećivanja po principu „eto, bogatiji su pa hajde da uzmemo od njih“,  pokazala se kao kontraproduktivna – kaže Rajić navodeći da je u Beogradu ipak došlo do smanjenja taksi na nivo iz 2009. godine i da je zahvaljujući dobrim organizovanjem privrede je rast tih roškova amortizovan, što u drugim optštinama i gradovima nije slučaj.

Takođe, u  Vojvodini su žestoko naplaćivana i autorska prava, navodi naš sagovornik.

– Po prirodi su Vojvođani revnosnije i redovnije platiše. Na jugu Srbije ima takođe besmislenih nameta ali tamo je jako teška ekonomska situacija pa se izbegavalo da se ti nameti dižu, dok su u Vojvodini listom povećacani proteklih godina i doveli su do zatvaranja malih firmi koje bi zapravo trebalo da su okosnica razvoja – ukazuje Rajić.

Po njegovim rečima najveći problemi, to jest najveća opterećanja poslovanja za privrednike su u Temerinu, Subotici, Somboru, dok su najbolji uslovi u Kikindi.

– Problem je, u suštini,  na nivou cele Srbije što, za razliku od drugih zemalja gde resor finansija u saradnji sa organizacijama poslodavaca, sindikatima i drugim institucijama razgovara o tome šta uopšte kao komunalna taksa može da se da u nadležnost lokalnoj samoupravi, to kod nas nije slučaj. U većini zemalja je propisano i koji su njihovi najveći i namanji iznosi, a u Srbiji ne. Tačno se zna, recimo u Slovačkoj, da godišnji iznos poreza na imovinu ne može da bude veći od dve prosečne mesečne zarade u firmi koja ima deset zaposlenih, a mi imao situaciju da se, na primer u Vojvodini,  samo komunalne takse razlikuju i dvadeset puta od opštine do opštine – kaže naš sagovornik.  – Svaka lokalna samouprava uvodi takse za javnu rasvetu, pa za korišćenje javnih površina, pa za korišćenje zelenih površina… Svi  gledaju samo kako da uzmu novac od privrednika pa mu jednu taksu, recimo,  ekološku, naplaćuju na republičkom nivou, pa mu harač uzimaju  lokalne samouprave… Baš u Vojvodini – po istom zakonu, po istom osnovu naplaćuju ekološku, to jest taksu za očuvanje životne sredine, kao i naknadu za šume. Tako je jedna ista naknada plaćena trostruko, što nema nigde nego kod nas.

Ljubica Blitva -Trošić