Sva patrijarhalna i zaostala društva imaju problem sa nasiljem. U SFRJ se ono nekako generisalo u opšteprihvaćenu ideologiju pobede u Drugom svetskom ratu, odakle je i jednopartijski sistem crpio legitimitet. Jedva sam čekao da mi otac kupi šlem i pušku, kako bih od neprijatelja branio otadžbinu. Branio sam je i tako što sam kao šestogodišnjak do suza doveo komšiju Folkdojčera, koji je kao dete bežao iz Vojvodine, pitajući ga kada se vratio zašto je ubijao naše partizane. Jer svi Nemci su bili – fašisti.

Nasilje koje dolazi iz tradicije je najopasnije. Neprimetno, tiho i upija se sa majčinim mlekom. Sećam se da sam među prvim stvarima o drugim narodima od baba naučio da su „Židovi loši, jer su razapeli Hrista“ i „da ne izlazim iz kuće, jer će me ukrasti Cigani“. Šovinizam i rasizam u čistom obliku, iako ga babe nisu svesno širile.

Fizički deo pripreme za međuljudske sukobe predstojećih ratova 90-tih bilo je temeljno naoružavanje dece. Doduše igračkama, kult oružija i rata u najmirnodopskije vreme je obnovljen.

Ubistvo na ovim prostorima je takođe deo inicijacije i odrastanja. Većina je učila na domaćim životinjama, svinjama, ovcama, kokoškama. U zavisnosti iz kog ste regiona i kog pola ste dete. Obožavao sam zečeve i imali smo mini-farmu, koja je i ocu pomagala da ublaži posledice infarkta. Kada sam napunio deset godina, poveo me je iza kuće, u levu ruku za uši dao zeca, u desnu sekiru. Svake nedelje, više puta jedemo meso kunića, rekao je ozbiljnim glasom, ono nam ne dolazi iz dućana ili restorana, već iz naše šupe. Poslušno sam sve uradio prema očevim instrukcijama i udario sekirom zeku u potiljak. Naravno da nisam dovoljno jako, jer još uvek mi u ušima njegovo cvilenje zvuči kao ljudsko. Pokušao sam i drugi put, ali je treći očev udarac završio stvar. Znam da u očevim lekcijama nije bilo loših namera, ali ni ja od njih nisam postao bolji čovek. Naprotiv.

Nečista savest Srbije

Vršnjačko nasilje postoji u školama čitavog sveta i nažalost skoro bez izuzetka, svako sa njim ima svoje iskustvo. Negde je samo verbalno, mikroagresija raznih pakosti, dok u pojedinim društvima deca jedni druge ugnjetavaju i maltretiraju, što negde prelije u krvoproliće kao u školi na Vračaru.

Sećam se, bio sam jako besan jer za 25. maj jedini nisam Titu nosio mesnu, niti opštinsku štafetu mladosti. Bio sam sin direktora škole i drugima se morala dati šansa. Sva deca iz razreda su išla u Grkokatoličku crkvu u Ruskom Krsturu, gde smo tada živeli, samo ja nisam zbog roditelja prosvetara. Bio sam potpuno zaštićen u školi, ali zbog toga potpuno odbačen u razredu i na meti kolektiva. Morao sam da sedim sa najgorim, najslabijim i đacima sa posebnim potrebama. Morao sam prvi da odgovaram i u slučaju nerešenih problema u razredu, budem prvi u svakoj grupi koja je kod razredne išla na disciplinsko ribanje. Očekivalo se da ću preko mojih malih leđa biti primer izgradnje humanog socijalizma.

Jednom, na susretu škola SFRJ, toliko sam bio zbog svega toga frustriran, da sam jednog vršnjaka koji je bio u gostima, namerno pogodio loptom u lice, zbog čega je on od silnog udarca pao u nesvest. Školski sistem je idućih nedelja pokazao sav svoj kapacitet.

Kada je Srbijom počeo da se širi talas nasilja po školama, koji se nedavno završio masakrom, nije mi bio problem da zamislim tog malolentog počinioca zločina. Njegove frustracije, komplekse, probleme, mladalačku agresiju zbog ko zna kojih razloga. Mladi ljudi su puni umišljenih problema i frustracija zbog ocena, simpatija ili bubuljica. A najvažnija je mustra koju vam nameće okolina, od roditeljskih ambicija do konstantno autokratskog društva. Zločin je počinjen i ti nedorađeni ljudi, zajedno sa svojim roditeljima, moraju najstrože da odgovaraju.

I oni će biti kažnjeni, možda će vlada iscenirano pasti. Čak i da na srpskom Majdanu padne Vučićev režim, neće se lako i preko noći promeniti ruiniran sistem društvenih vrednosti. Prethodnih dana dijagnostifikovani su svi razlozi maloletničkog i drugog nasilja u srpskom društvu, znamo da je poslednje tri decenije bolesno i treba da se leči.

Ono što nije dovoljno jasno rečeno, jeste nečista savest celog kolektiva zbog okrvavljenih ruku u komšiluku. Negiranje najtežih ratnih zločina u susednim republikama i pokrajini, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, te nesuočavanje društva sa istinom i odgovornošću čini primarnu premisu takvom da svaki dalji korak vodi ka lošem zaključku i nasilju.

Zašto mi zbog svega nabrojenog frustrirarni adolescenti, nismo tada sredinom osamdesetih uzeli noževe i motke i dokusurili te goste učenike ili slabiju decu koja su nas toliko nervirala? Bili smo i mi otuđeni. Gledali smo nasilje, akcione i horor filmove. Igrali smo kompjuterske igrice i „pucačine“, možda samo u lošijoj rezoluciji.

Nismo nikog izboli, ni fraktursali, zato što nam to društveni okvir i sistem vrednosti nije dozvoljavao. Možda su nas indoktrinirali sa gomilom nepotrebnih komunističkih ceremonija, ali nam moralni uzor nisu bili zločinci koji su po susedstvu činili najteže zločine rata, genocid i etničko čišćenje nad nedužnim civilima a posebno nad ženama i decom. Nametnuti uzori u SFRJ možda nam nisu uvek bili bliski, ali su oni pobedili fašizam i bili na pravoj strani istorije.

Mrtve duše traže samo reč

Početkom devedesetih sam, zbog nedovoljno godina, verovatno imao sreće da ne budem mobilisan na vukovarsko ratište kao vojvođanski Burjat budućeg „srpsko-ruskog sveta“. Teško je shvatiti kako su se mnogi iz uglednih u svetu Jugoslovena, preko noći pretvorili u koljače „velike Srbije“. Socijalistička ideologija je srušena, dobro hranjena tradicija mržnje pokidala je trule stege koje su držale demone prošlosti primitivnog društva.

Mladi ljudi su ranjivi, povodljivi i lako im je nametnuti mržnju prema drugačijem. Ko zna kako bih lično sa svim tim kompleksima i frustracijama odreagovao u novim okolnostima 90-tih, kada je umesto lopte lako moglo upotrebiti granatu ili pištolj. Poznajem mnoge u Srbiji koji pre mrava ne bi zgazili, a iz okolnih država sa ratišta su se vratili okrvavljenih ruku i sa pljačkaškim plenom.

Srbija dobro zna da je bila država agresor i svesno to potiskuje. Kosturi se bude, drhti tlo i čuje ih svaki srpski režim, ali ćuti i ne usuđuje se da prizna. Što se duže prikriva i što je više laži u javnosti, manje vredi ljudski život i zločini su društveno prihvatljivi. Mrtve duše kruže nad Srbijom i neće se smiriti dok ne dobiju ono što im najviše treba – samo reč. Priznanje i pokajanje.

Istovremeno, zločini poslednjih ratova polako se pretvaraju u kulturu sećanja, koja će ubrzo hteti da osvoji školske udžbenike, nazive škola i imena ulica. Buduće generacije Srbije će imati strašan sukob sa zapadnim i demokratskim vrednostima, a najviše sa samim sobom.

U „srpsko-ruskom svetu“ Ratko Mladić nema alternativu. Kontinuirana politika laži, potiskuje i briše ubrzanim tempom tekovine jugoslovenskog antifašizma u Srbiji. Nema naznaka za promenom te paradigme, čak iako na vlast dođe srpska opozicija, jer u Srbiji postoji jedna ideologija – nacionalizam. Zbog toga je Srbija dva puta izabrala pogrešnu stanu istorije – 1991. kada je krenula u krstaške pohode i 2022. kada je u Ukrajini vaskrsla ideja „velike Srbije“.

Mladića i Karadžića kao heroje stvoriće aktuelni vrednosni sistem laži, podržan patrijarhalnim zaostalim i siromašnim društvom, koje je zbog nečiste savesti i u strahu naoružano, a u mržnji i neznanju agresivno. Drugi, alternativni vrednosni sistem u Srbiji trenutno ne postoji.

(Al Jazeera, foto: Autonomija)